Два царства : роман

ДВА ЦАРСТВА 273

Али све то није оно што ти мислиш. Сети се твога ранијег живота. Размисли, потражи. Јеси ли икад осетио оволико узбуђења ма када досада» Знам, ниси. А ту је опасност. Јер се теби (навиклом да имаш жене чисто физички, не осећајући неки пут за њих ни најмање симпатије, а не љубави!) јер се теби учинило да је ово сада оно право, велико, једино. Ово што си сада осетио, међутим, само је несравњено веће према ономе што си досада имао, али никако највеће. Та прва открића, ти први сукоби са озбиљношћу живота, болни су, тешки, мучни, али благотворни. После овога што ти се догодило, ти никад више нећеш моћи да се вратиш твоме некадашњем празном животу.

— Василије, зашто говориш глупостиг Зар не осећаш колико у свим тим разлозима што ми дајеш има произвољног и противуречног.

— Ја сам уверен да у свему овоме што сам ти рекао има истине, бар за твој случај, бар за тебе. Ја те волим као свога најрођенијег, као свога брата, више него икога досада у своме животу. Јер у теби видим себе, своје некадашње жеље и чежње. Слушај, ти си сувише снажан, ти си сувише жесток, напрасит, тебе распињу ђаволи младости и необузданости. Размисли, пресуди.

— Али зашто се ти толико растржеш, Василијег — упита Срба, поново се издигавши на кревету. — Шта се све то тебе у основи тиче»

— Тиче ме се, моја је дужност да те опоменем. Где идеш» Знаш ли шта хоћеш»

— Знам, знам, знам. |

— Не знаш! То што мислиш да знаш, варка је. Ти у ствари мрзиш у овом тренутку ту жену, ти си хладан, ти просуђујеш, ти размишљаш: био сам такав и такав, развратан, без циља: хтео да се „изведем на пут“, да „постанем човек“, наишао на љубав. И ти у наивности својој, јест, јест, у наивности својој, изједначио си ту љубав своју са тим својим циљем и помислио: ако њу изгубим, ја сам пропао. И шта, ти је губиш, губиш је по ње-

Два царства 18