Два царства : роман

ДВА ЦАРСТВА 17

— Али име ми нисте казали! — узвикну Срба за њом.

Она се врати и, шапнувши му са много мистерије име, додаде гласно:

— Необично сам вам захвална!

Шта има да ми захваљује толико! — помисли Срба. Затим, као у сну, он се опрости и изађе са жура. Можда ће чудно изгледати да код Србе дедна тако безначајна ствар као што је било то обично монденско познанство, узме одједном облик једног великог догађаја. Али треба имати на уму његову урођену плахост и скоро дивљачку чулност, тај снажни подсвесни и физички живот који је бујао у њему. Он се грчевито ухвати тог ненадног узбуђења и поражен и треперећи сав поче журно корачати улицом. Од његове мрзовоље не беше остало ни трага.

Што је било најзанимљивије у свему томе, то је, да је он то све више осећао него што је о томе могао размишљати, и да се, после синоћњег вечера, цело ово јутро узалуд мучио да се спомене њеног лица, да у машти изазове њену слику. Све је било узалуд: место жељеног лица, кад год би стиснуо очи, пред њега би излазиле неке давно заборављене црте и онда, ко би знао зашто, лик једне жене, пролазне забаве, која му је била сада одвратна и чији га је глуп израз мучио; место, где је волео и свом душом желео да види макар и на часак те драге црте које су га толико потресле, остало је празно. У свести је постојала једна празнина. То узалудно напрезање растужи и уплаши у исти мах Србу: чинило му се да је неће више моћи распознати у гомили других лица, када је буде поново срео. Све ово је само доказ више, до кога степена његов живот беше уздрман тим малим питањем: И ви ћете са нама>

Са тога места на коме је стајао видела се цела ширина надошле набујале Саве. Према Дунаву, над челичном бојом воде, покапане широким руменим мрљама, дизале су се нејасне (једва оцр-

Два парства 2