Два царства : роман

18 БРАНИСЛАВ ЋОСИЋ

тане, личећи на хоризонту на ниске, бледо-зелене, облаке, који се дотичу воде) групе потопљених острва. И у том ваздушном метежу, састављеном од сребрнастог, руменог, зеленог и чисто плавог, · на тој бескрајној пучини воде, јутарње измаглице и шибља, као одблесак замореног вида, дизао се блед и уздрхтао један црквени торањ: он је био толико удаљен да је сваки час нестајао у треперењу ваздуха.

Не дајући себи рачуна где иде, Срба се беше спустио до једног дрвеног павиљона, на чијем су се улазу шарениле плакате које су објављивале излет за поплављена места „преко путева, између пашњака и острва до цркве, одакле ће бити удешена шетња у чамцима кроз улице В., повратак другим путем до Земуна и натраг у Београд“. Црвеним словима у дну било је исписано, као оправдање тој невиној забави: „Половина чистог прихода за поплављене. Помозите поплављене!' Срба приђе прозорчету где су се продавале карте.

— Излет није одложен»

— Није... што би био одложен»

— Онако... због рђавог времена, на пример.

— Којешта. Чак и киша да пада! Наше су лађе покривене.

Купивши карту и умирен, Срба се поче пети великим степеницама према Калимегдану. Хватајући све по два степеника, ритмично и лако, они не примети у почетку да на своје кораке ниже речи :

Волети, волети Бескрајно, бескрајно о какве среће

о какве...

Али се на крају ухвати на делу. То је било први пут у његовом животу да покушава да једну емоцију пренесе у ритам и песму. Уосталом, тај му посао није ишао од руке и он се задовољи тиме