Два царства : роман

ДВА ЦАРСТВА 19

што поче да изговара њено име и би му чудно да се оно тако подудара са ритмом његових корака: Ра-дми-ла — шест басамака, празан банак — Радми-ла — шест степеница, нов банак. — Како је то чудно! — помисли сав усхићен и настави још ватреније да броји степене: — Ра-дми-ла... Радми-ла... |

Небо се све више разведравало. Када стиже до Калимегдана, на сасвим плавом небу сијало је најјасније, најтоплије пролетње сунце које се. да замислити.

Треба да се обријем, — помисли Срба сетивши се времена које пролази и журно се упути кући нако је било тек седам часова изјутра. :

ТУ. -

Код куће Срба затече немио призор. Отац његов, професор, како су га у кући звали, био ·-је у усхићењу. Мали, сув и живахан, професор је сав сијао, и баш када Срба уђе у кућу он одушев. љено прелазаше из једног угла предсобља у друго. У кући се осећало на покипело млеко, на неред и узбуђење. Кроз отворена врата видела се нераспремљена соба; на столици, седела је мати Срби“. на, „професорка“, намрштена и строга; и кришом би с времена на време убрисала очи крајем своје кецеље. Крај ње је стајала Вера, готова да крене у школу, али неодлучна, обвијене руке око мајчина врата. Спазивши сина, професор се заустави и ухвативши се рукама за ревере синовљевог ка. пута, он поче задихано, престижући сам себе:

— Најзад сам нашао... ноћас... и сада је све јасно... апсолутно све! Како човек није раније дошао до тог закључка! Али... куда ћешг — запита брижно и бојажљиво видећи да се Срба ослобађа његових руку. ;

— Уђи само у моју собу, сада ћу ја.

Професор подиже очи и спази у другој соби призор који су пружале жена и кћи. Он слеже раменима; нешто као један мали резигнирани осмех

9:

=