Дела Војислава Илића. [Књ.] 1, стр. 247

| | | |

===

Кб бледи анђео туге, (Свилена одећа њена У складним борама својим падаше по поду доле, А њене скрштене руке бејаху до пола голе.

За ким плакаше тако И ко је управо она7 То бедни, убоги вајар није ни знати могд,

Но он је дрхтао често. (Од ове вечери чудне Протече вечери доста и дана протече много А од ње ни трага више. Но туга, што здравље руши, Учини од тада преврат у болној његовој души. Силвије од ове ноћи сто пута осети јаче

Сву пустош живота бедног и ништавила свога !

Од сада је банчко чешће, кашто се по крчми тукб

, Хулећи одвратном псовком и људе и самог Бога.

Тако једаред пијан дохвати челично длето,

И поче резати мрамор, без мисли и без плана,

За неком несвесном тежњом, И слика чудесне жене Из хладне, мраморне грудве искрсну једнога дана. Силвије замишљен стаде. У помраченоме уму

Он је будио слике од ране младости своје,

Он се је сећао лица, што давно некада виде,

Ах није дознатл могб од куда то и ко јер

Скретивши уморне руке он дуго стајаше тако, Тако га и равна поноћ пред ликом каменим нађе. Напољу мртвачка тама... Салвије безумно викну, Кад страшна, чудесна слика с мраморног подножја сађе, И тихо приступи њему.

»Чудиш се!“ ускликну она, Слазећи нечујно чиста са свога мрачнога трона. Е 243