Дела Војислава Илића. [Књ.] 1, стр. 248

РАИ рај а

„Па ипак, давно се знамо. Од прве младости твоје Ја живљах у души твојој, и липе небесно моје, Твој вечити идеал, ево, оваплоћен је сада,

Идеал, што бићем твојим без твога пристанка влада. Поносит пред целим светом ропски си служио мене Кб слику чистоте рајске и вечно млађане жене Ал ме видео ниси. Зато сам пред олтаром, Изишла преда те једном са светим небесним жаром, Кб сузна Ниобеја. Заклоњем у тишини,

Твој светли духовни поглед од тад је дражи ми био. Твој живот рад мене беше. МИ ти ћеш умрети сада, Јер ја сам чаробни лептир, а ти си чаура био.

Јест ти ћеш умрети сада. Сав позив живота твога Свршен је с рађањем мојим, по вољи самога Бога; Али ће Римљани сутра с дивљењем гледати мене Ко образ врлине чедне, кб узбр најлепше жене“,

И страшна, мраморна жена рашири камене руке И притиште га- силно. На усне његове младе Она ледене усне приљуби безумно, страсно,

И душу његову испи. Силвије на земљу паде, И рука суморне смрти дотаче његове веђе,

А дивна статуа мирно на своје подножје пређе.

АВГУР ·

Под ударцима тешким падоше капије свете.

И с дивљом, помамном виком јурнуше хришћанске чете

Кроз древне улице Рима. У крви и прашини

Лежаху трибуни римски, од страшних мачева њини, 244