Дела Војислава Илића. [Књ.] 1, стр. 258

ша

254

Спустивши руке своје На своја бела крила, У твоје бистре вале Бисерне сузе лила.

Ја ћу, без миле наде,

И од сад њега звати И с тугом спомињати Његово слатко име.

Ја ћу, у ведре дане, Блудети кроз пољане; И у свом боном санку, У ноћи и уранку, Довека бићу с њиме.

Ви травне, вите стазе,

И ви пећине горске,

(С прохладним, благим миром, И ви обале морске,

Чувајте спомен друга.

Ти, Ехо, носи широм,

С мирисом и зефиром,

Са орошена луга Адонидово име —

И сваки цветни кутак Испуни само њиме.

Вече се спушта благо (С мирисом и милином. И ветар бије с. гора,