Дела Војислава Илића. [Књ.] 1

4: 276

А по сурој међедини Алем-камен и бисерје.

Од исконских древних дана Оцеви су били тића: Племенитих Франкопана И јуначких Обилића.

Колевка им била иста,

_ Једно поље и гробница —

Изнад којих слава блиста, Сјајном сунцу споредница.

Ту потомак, сиње робље, (О слободи тужно снива, Где витешко њино гробље Маховина густа скрива.

Ој, Татранске мрачне горе, Отворите груди своје, Шуми, шуми, Сиње Море, И сведочте ви обоје:

Колико су претци наши Неговали љубав своју И при послу, и при чаши, И у миру, и у боју. —

Па још искре ако има Од љубави, негда веље,