Дело

10 Д Е Л 0 — Јер, треба да зпате” рече капетаи црвенећи се, «као што у Бога верујем, тако тврдо верујем, да паше бабе знају много што шта боље него лп светски лекари. Ја сам запамтмо.... ја, ја, не то да мп јо пеко други причао, па ето и Васо зна..., како је нека наша баба Синђа лечила баш од очних болести. Дође ббник, само што није слеп, то јест, доведу га. За иеколнко дана, ббник лежи у мраку код бабе и она га запаја само сурутком. Сурутка човека иструже, то знате. те јадник богоради да му се да, дај буди, мало каше. Аја, баба не да ама ничега «крушпаи. Најзад, једнога јутра, посаде боника на писку столицу, покрију га по глави, а баба поднесе једку велику чинију с водом. У чинчји је тиква, у тикву уденута запаљена свећа, и баба, мрмољећи нешто, почне бацати траве на пламен. Дим од трава уједа у очн боника, и ои стане јечати, и хоће да скрене главу, али га двојица чврсто држе и још му вичу, да не затвара очију, ако себи желп добра. И, верујте Богу, не прође два три минута, а из очију почну падати на свећу и на воду као бели кончићи. То су све црвићи. Сад, молим вас, од куд ирости парод зна да су то црвићи, кад се пи по чему не може познати да су живи ? А и лекарн кажу.... зову их.... како оно?... сле, кажу, да је и моја болест од црвића, који на неки начин «сочшвавају гљездо” у белом око ока!

Наравно, то беше нов повод здравицама. Дође до тога, да Васо (беше већ ноћ) ударивши песнпцом о сто викну; — Чујеш, брате, триста ти јада, што сам ти.рекао на трезно, у четири ока, то ћу сад на «пјано”, пред овом нашом омладином.... — Ај, ај, прекиде га капетан, па ударп у смех највпшпм тоном, размахујући рукама. — Штату, «ај, ај”, по швапски, триста ти јада. велп Васо, хптпо пипајући по шпазима. Шта ту.... на! II пружи му крајцару. — Батали! рече капетан. — Држ’ то, када ти кажем, нека внде овн тобож младићп, што је младост. Јакако, шта је младост доспага ?... Дела, молим те, онако у два маха. .. Вп то нисте зпали, а? ппта нас Мп се зглсдасмо, пе разумевајући.