Дело

Д Е Л 0 11 — Па де, молим вае, рече Џиво — И ја вас лено молим, додам Капетан скиде наочари, засука рукаве, па, седећи, преви крајцару међу прстима. За тим устаде п раскорачп се, па је преви на другу страну н преломи је. Његове страшне црвене очи беху се узбуљиле, да пскоче. Он бацп пред мепе и Џнва по половпну. Наста мртва тпшина. — 0, брате, то је баш снага! викнух. — А да шта сам ја рекао, а ? прихвати Васо. Шта њему фали? Оно, рецимо, што њему Фалп, имам ја. Ја сам стекао, ја сам господар, па мириа крајина. Дакле, триста му јада, шта ту вазда, пего нека се мој брат Мићо ожени, па ето му куће, ето му

Не дадосмо му довршити, него бурно заграјасмо повлађујући. — Зар није грехота, наставп Васо, да од оваког јумака не остане порода? Капетан, оборене главе, брпсаше наочарп, а кад их иатаче, иа његову се лнцу појавн болни израз. Али се одмах прибра, и устаде да напије, — чему смо се у ономе тренутку најмање надали. Он иаздрави Џиву и мени, управ нам захвали на пређашње здравице, каза колико. ценп наше пријатељство, па је онда говорио о напретку, о науци, спомену патриотизам, и, не знам како ни зашто, надовеза Гундулићеве стихове, који су му се толико допали-: 0 младости ташт и плаха. која срнеш с неразбора, без бојазни п без страха, гдје ггогуба тва с’ отвора!.... Капетану је глас дрхтао, кадје те речи изговарао. За тим, сркну мало и махну руком: Е, часно соли, а пошгено устали. Брат Васо, хвала, а сад да се иде ! * — Да се иде! нотврдисмо и пас двојица. После обнчног устављања и Васо пође са нама до Пила.