Дело

Д Е Л 0 12 Беше дшзна ноћ без месечине. На чивитастом небу трепераху безбројне звезде. Нигде свеће по господским древним дворовима ; нигде живе душе по глатком Страдуну, где потпуно одјекнваху наши кораци. Дубровник је спавао дубоким сном иод тежином своје прошлости. Мени баш навре на уста нека појетска примедба у томе правцу, кад и капетан рече, више као за себе: — Ох, ала штипље, горе него икад. — Боле вас очи, рећиће Џиво. — Па јест. — Ништа, триста му јада, проћиће, жив човек све поднесе, «најско ли” човек, као ти што си, така снага. — Снага, ја! ирихвати капетан, па му дође настун смеха (а већ одавно не беше) И неколико је пута поновио ту реч, а кад му пред вратима пожелесмо «лаку ноћ(), он још додаде: — Спага без очију! Ха-ха-ха! Ми се вратисмо доста невесели. Настадоше догађаји, који спречише капетана да се вида у завичају. Беше плануо невесињски устанак. Приморју се измени обличје. Одмах се прекиде сваки саобраћај са Херцеговином. Сви друштвени редови, неки због стварне штете или користи, неки у једном, неки у другом правцу, душевно учествоваху у покрету. Настаде зебља, каква се није запамтила од времена међународне (француске, руске, енглеске, црногорске, аустријске) најезде на Дубровник, која је била почетком овога века. Два рођака иђаху и даље на јутрење шетње, али не да дочекују купљу, него да ишчекују гласнике. Првих дана устанка, свет се беше угледао на власти, те је свак био опрезан. У ,,влашком коицилијабулу11 у Васову дућану, сем иређашњих члапова, учествоваху још један поп, Џиво, ја и још иеколико млађих људи. Зборисало се шапатом, са притвореним вратпма, а Васо је чешће излазио, те шетукао пред дућаном, да се, тобож, мисли да је сам. Капетан није показивао велика заноса, али је тачпо хгео да зна и најмање потанкости