Дело

14 Д Е I 0 јуче проклето име међу аустријанцима, почеше гомилама долазити преко мора, под Дубровник и Боку. За њима наиђоше добровољци руски, чешки, словеначки, — Руси, махом голобради а већином пихилисте. Еле, настаде права „вавилонска кула.” Ћесарски полицајци друговаху са добровољцима и са устанпцима. Повољне вести са бојишга бејаху свечано објављиване; ћесарски комесарн братимљаху се и весељаху заједно са ионајбољим патриотама... Из Приморја не отиде мпого добровољаца. Говорило се, да су могобројни странци само па сметњу устаницима јер троше хране, а у томе је било нешто истине; говорило се, да је довољно да пз свакога нашег краја буде само но који представник, а то је било оправдање за Џива, мене и осталу омладину, која оста у граду. Али, кад наиђе последња четица руских добровољаца, (6. * Августа 1875 годнне), с којима смо се ми шеталп онога дана кад се искрцаше, па кад се уверисмо, да нас они нескривепо нрезиру, нас младе патриоте, који се само рукујемо са туђинђинским добровољцима. онда већ не беше премишљања... Џиво и ја, са још неколико, решисмо се, да пођемо сутра дан са браћом Русима. У очи поласка нас двојица проседесмо пред вече са капетаном и још неким на Пплама. Не само што не одадосмо нашу намеру, него се навлаш понашасмо тако, како ће се сутрадан, јаче истаћи наше ирегаоштво. Кад се, у вече, нас- двојица упутисмо са капетаном, да га испратимо до куће, ја сам замишљао, како ће се он пријатно изненадити; како ће нас снажно иотапшати по раменима, стискати нам руке и викатп: ((бравос!” ((бравос!” Џиво ме претече. Глумачким начином он стаде пред врата, иружи руку и свечано рече: — Лаку ноћ, капетане! Збогом! а може бити збогом и за навек. Капетан, који заиста не слућаше о нашој намери, полако нзвратп главу, пружи нам руке, али му оне клонуше, јер га спопаде његов горопадни смеј. Обојица се увредисмо, те ја и заустих нешто опоро, кад ме капетан претече: