Дело

Д Е Л 0 29* Боринг опет дошао у разред и кад би повикао: .,До врага, ко је опет покварно моја пера'?“ одговорио би редовио цео разред: „Госиоднн Албом!“ Јер било је познато, да се нису могли трнети адјункти Боринг и Албом. Боринг оетруга иера н одува танке беле, и мастилом оцрњене спиралс нреко катедре. „Више вароши“ — затнм промрмља неколике псовке Албому — „више вароши, впше варонш !“ У разреду ее није чуло ништа више јер данае је био ред најдоње клуие, а из ње ее ннкада нпје чуо одговор. То јо бнла позната ствар: али тек реда ради била би и она свакога месеца исиитана, да би они, који у њој седе, могли добити у дневнику своје најгоре оцене. А оно иола туцета 1>ака, што је седело у тој клупи, нп мало нпје нзгледало да се кида, да што одговори нли не, те се нико из предњих клупа н није излагао опасности, да им што дошапће. Само једини онај, што је сад бпо на реду, седео јс немирно и чупкао је мапу, која лежаше пред њнм затворена на столу. Јер за време испитпвања морали су онај, који се иита, н онај до њега да затворе евоје атласе. „Земљопис није никаква вештина, кад човек има мапу“, говорио је Боринг. Са свим преко обичаја био се данас спремно дугачкп Толајв, научнвши варошп у Белгији ; нрочитао их је два нута код куће н једном у школи. Али тишнна, која би завладала разредом сваки пут. пошто бн адјункт изговорио: „Више вароши!“, врло слабо сећање на белгпјске вароши, пошто је иоменуо Брисел, н за њега необична прилика, да зна одговарати, све то нрнчинн, да занеми, ма да је сигурно знао бар још једну варош — он понови тихо у себи име, али се не усуди, да га изрече: можда је било ногрешно, па би се као обнчно само изложио опнггем подсмеху, те је свакако било боље да ћути. Остали ћаци најдоње клупе чекалп су са тихим нркосом своју судбпну. То су билч највећи и најјачи у разреду: бнли су намернн, да се посвете морнарскоме животу, па су се слабо кидалн за оцене. Само један међу њпма држао је с-вој земљоиис испод стола п ирочитавао је белгијске варошн и оно, што је даље било на реду. Мали Марије седео је привидно са свим мирно на својој клупи, његове крупне очи нратиле су пажљиво наставннка, док се међу тим испод стола бавно нечим, као да везује чворове око нечсга и као да пх свом снагом притезује. Сав разред зујао је тихо за време топлога нодна и сваки је за себе био у послу. Неколнцина нису радили ништа, седелн су с рукама у џеповима и зверали по ваздуху: један Је писао латннске речи нза чнтавога брда од књига: један је наслонио главу на руку и спавао је слатко; други неки седео је на прозору и иосматрао оне четирн јабуке ректорове, размишљајући. колпко ли нх може бити с друге стране, до које не допире његово око, и да ли би му пошло за руком, да пређе преко зида једнс вечери, када се буде смркло. Два ђака наднелн су се над једну маиу Бвроне, и пловилп су по њој лађама од иверја, које еу