Дело

Д Е Л 0 30 одсекли оздо са стола. Жесток југ дуну кроз канал, тако да су „Фреја'"' н „Породична нада“ морале обићп са севера око Шотске. Али доле на Гпбералтару био је други заузео бусију са дугачком ппсаљком, коју је био замочио у мастило, и која је имала да иредставн алгирске гусаре. „Више вароши — внше вароши!“ „Намур“, рече Толајв нзненада. Сав се разред зачуђсн окрену, и у иретпоследњој клуни нађе се један тако неучтив, да загледа под Толајвов сто, да види. не држи ли овај свој земљопис на коленима. „Намир — а не Намур“, рече адјункт мргодно и загледа у књигу, што лежаше пред њим: „али не, још ннје ред на њу. Пма—стан’ да вндпм — има још три вароши, пре но што је ред на ону, што сп је казао: коЈе су то три вароши? — Дакле, које су то три вароши?“ Толајв пак био је дошао до краја са својим зиањем, и обузе га млитав пркос, тако да и не примећаваше, да је адјункт непрестано ионављао евоје питање и да је при том дувао у гушчије перо. Малп Марије пак као да је међу тим свршио свој тајанетвенн посао под столом, јер од једноч добаци нешто ономе до себе, иа сакри по том лице своје рукама, тако да су његове очн погледале час овога час онога. Сусед дотурц оно, што је добио, своме суседу, и тако то прође кроз цео разред; неки се смејаше, некп очуваше своју мирноћу, као да су то навиклп, испратише оно даље п продужише оно, што су и до сад радили. Аврам се занимао поиравком свога сунчанога сахата на дасци од прозора, и кад му његов сусед добацп плави грумен, наљути се. Он је врло добро познавао пацове, што нх је Марије правно од своје плаве џенне мараме, те ово чудо баци у разред и не осврћући се. Алн се догоди. да је иацов пао баш на Шпанију и да је на земљу оборио п гусаре и оне две трговачке лађе, док су она двојица, којп су тукли љути бој под Гибералтаром, скочили на клуну. Они узнемирише адјункта; те узвпкну; „Шта Је то?“ „Пацов,“ зачу се на један мах. Алн кад Маријев познатн пацов иодигоше за реп са патоса, прсну сав разред у смех : јер Марије бејаше признат вешгак у грађењу пацова, нарочито су му иснадале за руком уши. Адјункт се наљути: „Ти се оиет заносиш с твојнм глуним пацовима, Марије; баш мн се чинн, да тн није внше време таквим детињаријамаА Марије опет добн своју мараму па се шћућурен даде на посао, да развезује чворове; на ннак јс по кад кад морао притајнти но којн осмејак; беше сувише смешно, кад је Аврам бацио пацова. Адјункт погледа на сахат. ‘Час јс готово бно прошао ; он остави -своја нера, одува све са катсдре, затворн ножић и узе књигу« „Дакле, Толајв, тн баш ништа не знаш, ги у осталоме нпкад нпшта не знаш, — А ти, Пајнерте, знаш ли ти да мн побројиш вароши у Белгији иосле Брнсела — Намир смо веП номенулн, дакле — више вароши, вншо