Дело

32 Д Е Л 0 увек био иод стражом. Алл данас су га заборавнли, док јс тражио своје иреко иотребне му речи и прибелешке. Иа кад је сад дошао до разреда и кад је хгео ућн к својим друговнма, ухватише га тридесет малих црних руку за руке и ноге и одвукошс га исиред разреда; и сад се иотуцао мали Марије међу својим непријатељима, између којих се таман толнко иомаљао, да су се виделе црне очајне очи п две танке руке, којима је млатарао по ваздуху. Онп други пах мували су га и штипали, вукли га за косу п за уши н бацали му његове рођене књиге о главу, тако да су његове речи и прибелешке као лишће летеле по ваздуху. То пак брзо престаде, кад пзлетеше Латинци; малишанн су одбијенн и нестадошс иза врата и нпз степеннце, а Марије, ослобођен, би уведен у разред. Али тек што затворише врата, зачу се у ходннку опет вика малишана „Освста 0 викну Аврам. „Јест, освета, освета!“ ионови редар и новуче се. „Ти ћеш бити разгневљени Ахил !“ „Хоћу“ одговори Марије, а засијаше му очи. 1\ад год бп Марије био разгневљени Ахил, седео би на Аврамовим нлећима н ударао би одавде немилосрдно једним дугачким лењпром но главама својпх смртних непријатеља. Латинци се латише оружја. Латнше се лењира, којн лежаху на раФовима: праћкаши и стрелци снабдеше се кредом из сандучета на табли, па чак и редар узе еа свим мали лењир, којим махаше тамо амо бадрећи жестоко остале, сакривши се иза катедре на другом крају собе. Аврам брзо смисли план. Када разгневљени Ахил буде дао знак, има да почне убојна вика. Мартен Трбух огвориће брзо врата, стрелцн и праћкаши избациће силу стрела и камења, но том ће се коњица н за њима тешко наоружани копљаници бацити међу непријатеље, па их пресећи од главних степеница; ио том биће лака ствар, малишане са, свим у тишини ухватити и нојединце погубити. Све је било спремљено, и у општем узбуђењу ннко и не обрати иажњу на то, да се на пољу све умирило. Разгневљени Ахил баци се на коња п на мах заори се једногласно страшна убојна вика Латинаца, Мортен брзо отвори врата, сила нзбачених метака помрачи ваздух: КазћаЛ е! рпшлрез потрче у напред, али испред свих разиграо је разгнев.љенн Ахил свога коња, машући тешким копљем. Али тишина — нзненадна као гром из ведра нсба, нема и несрећна као да долази из Хада — учинн на мах крај звекету оружја п ирпкова на месту на нобсду навикнуте чете Латинаца. Лер усред широм отворених врата стајао је мали, дсбели човек у закопчаноме, сивоме капуту, са зелсном капом на главн н наочарима на носј : на сред прсију пмао је велику мрљу од креде, коју му начини добро нанишањеии нраћкашки метак. Без и јсдне речи гледао је час у једнога час у другога. Редар је већ одавно ссдео на своме месту задубљен у евоју граматику; праћкаши испустише креде, тешко наоружани