Дело

Д Е Л 0 37 „Јест. хоћу да те једном ударим, ти јадни Грче“, повиче госпођа Левдал н оаци се на њега, да му рашчуна косу; алн се Аврам брањаше и рукама п ногама, а Марпје се смејаше, да је готово пао нод сто. Бој се сврши тиме, да је госпођи Левдал густа плава коса пала преко очнју н ушију, да се скрха брош и изгужваше наруквице; Аврам лнковаше јавно, Марпје у тншинн. „Однте“, рече госиођа Левдал, пошто се онет уреднла, сад, да прођемо добро кроз норвешку сагу.“ „Ах немој, мати! Милост!“ „Никако, сад ћеш за казну, што си тако занемарио старога Снору. сам да чујеш, каквога је кова.“’ II сад иоче да им чита — а читала је ванредно, пошто је била добро позната са стплом саге и пошто се њпме заносила. Јер код њенога оца, богатога Аврама Кнора у Бергену, састајалп су се за њене младости, сви. којп су под започетом плаво-жутом*) реакцпјом дисали норвешкп п акнорвешки. Ту су се скупљали чврсти лађари и нрвобитне природе сваке врсте — врло шарена мешавнна, али сви правога норвешкога кова: скупљали су се ту и нрви језикоборци,**) одушевљени али ипак ћутљивн, тврдоглави момци с одвратнпм оковратником, у нпским панталонама са рожаним дугметима. Само по неколико речи пзлазиле бн из њихових уста, али то су биле озбпљне и важне пророчанске изреке а из дубпне народнога духа. Јер у њиховом нуноме срцу горела је љубав к отаџбинн. слободи н народу, горела је свом немирном сумњом само у нола схваћене љубави. Бплн еу огорчени и непомирљивн, што никада нпсу билн у нзвесности, да су са свим на правом путу; али су бпли постојани н верни. јер им је говорио неки унутрашњи глас, да је стало до тога да буду постојанн. Међу таким људима одрасла је Венке Кнор; она је била њпхова вила, па бпла им је и внше него ли то. Њена се породцца одавно била настанша у Бергену и нредавала је с колена на колено такву љубав к отаџбпни н такво расположење к народности, чврсто и за борбу готово, како се само налазн онде, где је побеђена страна крв. Венке Кнор бпла је испуњена националним одушевљењем; била је готова на сваку жртву за слободу и народ, одевала се у одело које је сама изаткала, познавала је језнке „бораца“: једина јој је брига била, да се не тражи више. Па сад се једнога леиога дана нснроенла за нивога прОФесора Карстена Левдала, којн је пре свега ирииадао старој читоданској чиновничкој нороднци, и о ком се уз то ништа више није знало, него да је на уннверзитету бно уживао нарочиту пажњу п да је бпо врло омиљена личност у забавним круговима престонпце. Каква брнга и какво разочарањс сс тад појавише! То је бно нораз и за саму народну ствар: најревносннји називалн су тоземаљском бедом. Шведском. Име нарочитој струј ј у норвешкој кшижевности, која је рад I да супрот.ЈО дан-еком нванччно л језику нз народног диалекта створн општи језнк.