Дело

42 Д Е Л 0 „Не, не, драга матн, оетави ме, морам да потражим, знам, где је, ак, оставн ме,“ замоли покорно с великим, заплашеним очима; али она га држаше чврсто и иола мамећи а пола вукући одведе га у собу за спавање. Али још док га је свлачила, мумлаше он латински ; и дуго поштоје био заспао, севаше му по руцп, коју је држала у својој, а глава му врела и суха. Она је тако дуго седела. II тешке мпсли о срамоти и кајању п понижењу иојавише јој се, као обично, и седоше као стални гостн око мале постеље и звераху у њу. Данас се није обзирала на то: њено се око не дизаше од младога бледога лика са болним потезима око уста и илавкастом сенком испод очију. Била се усудила, да се због латинскога обрати днректору, али каквога је значаја могла бити самохрана жена у њеноме положају: а ректор је баш и био онај, којп је помагао њеноме сипу п којп га је волео радп латннскога. ПроФесор Левдал. бно је иак начелни противник мудрога говора о иреонтерећености школске деце. ^чамо да уче још толико латпнскога и да вуку још толико батина колико за његове младос-ти! Али не, сад пх мазе и имају ваздан обзира, да бн се човек могао на то љутнтн. Марије, говораше он, треба само да има крепку храну и да протрчн по свежем ваздуху, — па и не мора баш толико да радп. Све је то било лепо и красно, и сви му беху тако наклони. Па ипак — како је чудновато ту лежао н како се трљао по слепим очима! — НАСТАВИИЕ СЕ — %