Дело

НЗ ЗБНРКЕ ПРНЧА „ПЕТРОГРАДСКА СИРОТИЊА ‘ од Г.т>. Успенскога 1. — Ама с кпм то старица води разговоре ? пптао се у чуду отпушген војник, оправљајућн стару обућу, у једном од прљавнх, влажних петроградских „углова,,*) и слушајући како се пза платнене завесе другога „угла“ с неким разговара баба, укућанка, која тек што је дошла. — Чини ми се, мислио је војник, ди никога нисам видео код ње а овамо разговара! II он сгаде нрпслушкивати. Нова укућанка укуцавала је ексер у зид и заиста је говорила с некпм. — Гле! рече војннк. — За четрдесет година стекла сам најзад бар слику свога анђела! чуло се иза завесе од грубога платна уз укуцавање ексера. Мн ти немамо родигељскога благослова! Најзад да имамо бар свога анђела.. је л’ добро тако? Куцање престаде, п војник помисли е ће неко сместа одговорнтн, да лп је добро обесила слику. Али нико не одговори: чу се, како старица седе на своју постељу од дасака п сандука и како уздахну. — А мога анђела не дам баш ником, друже мој ! ноче старпца уздахнувшп. Ох! га где су моја мила деца? Где су моја рођена деца ? Где су, кажн ми то ? Уз последње питање зачу се јако и изненадно плакање и као одговор некакав стран, пријатељскн уздах. — Пма некога ! мислно је војник, седајући за посао II он плаче ! У звуку, који јс долазио иза завссе, чуо сс као илач са сузама — Збиља нлаче! *) Сиротиља у Русији узима стан за се у неликим собама, од којих се свака дели на неколпко делова („углова“), па у сваком куту живи по једна особа а чесго пута н цела породица. Преводилац.