Дело

кадгод брза нога његова Росинанта запела о грудицу земље или о камнчак, те нанела његову господару п квара и срама. Како ли је сад непрнјатна* мојн дужност што вам по научпнчкој савесноетн морам псповеднтп да се тако сиотицањс моме јунаку збиља догодило. — На друму цареву стојаше нека књига, књпжица лп, књижурина ли, не умем вам казатп. Она беше друго издањс иемачкога Мнтелштетова нревода Псторпјс Карла V. коју је инглиски написао Робертсон. Динцер тврди да је Шилер знао Робертсона по том иреводу, а Лилер је за тим у раснрави о Шилеру исписао нагпнс књиге Робертсонове ирема оном издању којим се н сам Шилер служно. Така ствар стојаше нашем коњанику на.иуту. Овај је пстина, путујући, имао у главн разне „Бедекере“ које је у своје врсме учпо, али ни у јсдној мапи не беше на том месту и иуту нншта друго означено, до само да је Робертсон бпо Ннглпз п да недоучени сарадници Дела немају нн наједементарнијег образовања... вптез притеже дизгин, да казни тога незналицу који мислп да је Робертсон Немац, коњиц му полете, и... све бп добро било, да не би клстога прсводника Мителштета и његова превода, они се пспречпше... Шта је даље било, ви самп ногађате. — Моје је мншљсње, да се све ово деспло што Г. крптичару, кад је већ књижевност доживела срећу да и он у њој прохода, није нико зажсао — ностунаоницу. VI. Ово нећемо да назовемо завршетком. Желимо да наше исказано саучешће Госиодпну н вптезу нослужи као благн мелем, ако је још остало кака трага од убоја Да он волп и рачуна на жаљењс, види се што радо познра као мученнк. Једно место у „Логпчарском Атависму“, где јс чиста ироннја, коју бп познао сваки осредњи ђак Литерарних .Облика а камо ли је нпје познао „стручан естетичар“, он назива нзвртањем његових речн! Из другога места, које јеуреднпштво Дсла ујавностн већ објаснило, извео је безразложно да се удара на његову матурантску сведоџбу, те се нрави обеђеним. У уредникову „Одговору“ у „Одјеку“ на месту једном слагач и коректор, место Шилср, омаше : Шакспир. те кад се та омашка протумачи као незнање уредннка Дела, настајудве могућностн: Сг. Протнћ илп не зна укојој је земљн рођен Шсксппр или пе зна гдеје Г. Недић полагао докторат. Поштоваоцн из околинс Г. Недпћа у таком случају и но помншљају да се може не знатн шго пз животатако славнога човека какавјо Г. Недић. Они допуштају да толико могу знагн п чланови „бедне“ редакције Дела, а само да пм још греба да пзуче биограФијо онога осталога ситнежд, какав је према Г. Недићу — Шекспнр... Бојимо се даЛш сс Г. крнтичар статн вајкатп што, на овај начин, пе ценпмо његова прикљученнја знатним за срнскн 1>од. Нек се п за то вајка, кад се већ ночпњс н за друго вајкатн. А он још не добпва опо шго .је тражио, н ако је он арви