Дело

492 д е л о и да га његова морална инднвидуалност треба да служн као ос-нова. те да. ее у опште може претпостављати љегова иодобност за државну службу. Сва својства, у којима се та моралност састрјп. разумевајућп ову у ншрем смислу речи. у ком она обухвата п пнтелектуалну одлику чиновника, непосредне су погодбе, па да у опште једно лнце може иос-тати чпновнпком. Ценећп пак садржину те моралностп с обзиром на циљ службе, а зато п с нарочитпм обзиром за сваку службену позицију, ми морамо одмах имати на уму, да тај део нпје подједнаке важностн п пространства з i сваку дотичну нозицију. Ево заго. што смо већ впделн. да све службене позиције, не стоје у подједаако] међусобној вези. нпти имају један нсти круг односа, који њихове надлежности обележава : јер ни циљеви, посматрани за свако надлештво за се. према крјнма се све то управља, нису једни истп нн по иространству нн ио важносгн. н ако узети укупно свп ти ужн цпљеви служе с-амо као средство онога најшнрег задатка, коме је државна сдужба као целпна намењена. Ну. ипак је неоепорно, да већ зато, шго свако надлештво нма нзвеснп, правно обележенп цпљ, представљен у његовом устројству као матерпјално-правној страни његово надлежности, да сви чиновницп једнога надлепггва имају да служе једном цнљу. II ако је круг односа. једног пстог надлешгва разнострук, иосматр н са гледишта њнхове многобројности. ова не даје друге последпце но те, да се према њој одређује већн илн мањп број лица и да се она сама категорише, на прједпне категорије односа законскп на сваког од њпх ноделе. Ово једннство цпља, коме свн одпосн тога надлештва заједнички имају да служе, упућује, изгледа нам, довољно јасно. на умесност друге поставке, да сс сви чпновнпцп тога иадлештва трсба да разуму како у циљу коме служе, тако п у стварању односа, које вршење њнхове службе пзазпва, iep су свн ти односп у најтешњој везн, као једна нераздвојна целнна. Отуда начело, да онн морају имати подобност јсднс врсте, ону подобност. коју служба тога надлештва тражи. У колико је сличнија са службом другог надлештва, алп ужег обима по циљу, на зато п по нространству надлежностп, у толико je и јачи ступањ шире подобнос-тп, која се за ово пространије надлсштво тражи. Ово зато, што такво надлештво шире по цнљу, а због тога н важннјс, садржп у себн како одвојснп круг самосталних односа, као вишак за којн треба још н одговарајућа снрема, тако нсто п ону врсту односа нашега надлештва, само што је Форма, у којој се јавља стварање тих односа другачија, јср њпхова израда hiijc непосредна дужнос-т код впшег надлештва, но само посредна, као резултат нрнмењене надлежности у смислу вншег чувара, да се те дужности не штеге. V овом односу, стоје пнстанце једне ресорне уираве. Према овоме, моралност потребна за подобност елужбе једиог вншег надлештва, ма да нм пословп носе начелно једну карактернстику, ннјс н не можс бпти једна нсга са оном, која је потребна потчињеном надлештву. Нрва мора бнти н јача п шнра. Целокунна моралност, потребна чнновннку као органу спсцијалног надлештва, намењена је дакле, првенствено и непосредно службп, коју