Дело

Д Е Л 0 494 јавног позива, због потребе неограничоног поверења, у строго еавесну прнмену дужностп, нераздвојнн елс.менат његове целокупне потребе моралностп. У овом смнслу речн, чиновннк мора иматп своЈСтва, да свесно u са во.вом, н но квалитегу и квантнтету, врши с-воје дужности на начин, како ће најбоље одговорити задаћн његове службе, а у размерн, коју његова доказана спрема нуди. Сваки морални и интелектуални деФект, сваки физпчки недостатак који поуздано одстрањује веру, да ће једно лнце моћи одговорпти цнљу, који служба од њега тражн. постаје разлог, да то лпце не може бити чиновник; или и само кандидат за државну службу све докле год се у стању таквог деФекта налази. Оправданост оваквих мислп, треба тражити у томе, што је чнновннчка служба искључпво намењена јавннм користима, а ове се могу да јаве само као иоследпца времена јавних дужностн, везаних за пзвестан чиновннчки положај, те због тога и не може бнти чпновннк онај, који те дужности не може или нпкако, или не може корнсно да врши. Ресултат овс иоставке бпо би, да лица, и порсд доказане Формалне способносш у ужем смпслу речи, иа и поред способности за разумсвање цн.ља службеног и вршења дужности, намењених то.м циљу, не могу бпти чиновници, ако су у стању јачих телесннх недостотака, којп за послове извесног иоложаја не дају могућност, нпр. слепп, глуво-неми итд.; даље лица, која нс расиолажу трајно потребном нрисебношћу, било због урођених душевних недостатака, бнло да су оне резулгаг доцпије иојављеннх узрока ; даље лица, јаког u доказаног нсдостатка вољс, и лнца обичних моралних деФекта — порока, због којнх трпи и вршење службе н ауторптет ноложаја. Трећи саставнн део својстава моралностп за чиновнпке једног надлсштва, то јс савесност. Под савесношћу разумемо ми стално нрнмењену ])ешсност и одлучну непрекидну вољу, да се служба вршп строго у граннцама закона, а пзбегавање и уклањање свега, што бн такву чистоту еавесности у ирименн горњс решеностн могло да ремеги. Чиновнпк дакле мо]>а свесно и с нарочитим предумишљајсм радити, да његово постуиање буде у нотпуној солидарности са оном законском основом, на коју се, у границама његове способности и но његовом разумевању, то иостунање наслања, нзбегавајући сваки мотив н ннтерес којн би га у раду руководпо, мимо мотпва н ингереса, које одређује садржнна закона н цнљ службе. На тај начин, у свнма односпма свога крегања, чиновник мора да буде с једне стране нод потребннм ауторитетним, нарочпго организованнм утпцајем, да ћс сс одпста стално у вршсњу слуисбе по горњсм начелу унрављати, а с друге оист стране, заштићсн од свпју другпх противнпх утицаја, те да се од његове службс добије очекпвана јавна корнст. Ово зато, шго смо већ видели, да га поступања пмају задатак, да нослуже као ередство за иостнзај нзвесног, законом од]>сђсног цпља у јавну корнст; те према томс, да све, пгго том закону