Дело

Т Р 0 Ј Е Р У Ч II Ц А 15 Тишпну прекиде слушкиња, унесавши пун кружић жара. који посу тамјаном. Нана, стара девојка, позната због свога иретераног богомољства, која дотле сеђаше у закутку са прекрштеним рукама, устаде, а испод пазуха блесну молитвеник са златнпм первазом. II она рече : — Кад ви уђосте, ми смо биле почеле молбан пресвјатој Богоматеси, који ћемо сад наставити. Славко журно устаде, па се веома зачуди кад се и Аћим тако нсто нагло дпже. Обојица почеше шетати по ходнику, а у собн зачу се први поклич : «Пресвјатаја Богородице, спаси нас !w, који је Нана кроз нос отпојала. Хор жена додаде громовито : «амин!» — Шта ли је оцу ? питаше се младић, погледајући га кришом, јер је знао да отац потпуно одобрава такве работе женским главама, а сад се нешто узмучио, суче брке. ломка прсте. дува, затурује руке на крста ! Тако су дуго ходали горе доле, а жагор ie у соби растао и опадао, сасвим као што бива у цркви. Од једном завлада тајац у соби, и чуше како неко паде на колена, а одмах за тим, кроз јецање, зачу се молитва једнога самога гласа. Беше Јеленин глас. Славка подиђоше трнци, тако га дирну тај очајни вапај, али се одмах његов охоли разум узбуни, и он се постиде свога тренутног узбуђења, те викну : — Е, ово ie баш сувише ! . . . Аћим застаде и избуљи очи према сину : — Шта је сувише, жутокљунче један. а ? Шта то значи, а ? Зар, да ја теби кажем што мислим, је ли ? . . . — Ама тата. нисам ја то мнслио, него . . . Срећом отац га ућутка, и опет почеше ходати. Кад се молбан свршп, они уђоше и затекоше их где седе као и пређе. Аћим приђе Јелени, и узевши је за руку : — Дакле, иди, моје дете, лези, јер сутра, најдаље у седам. треба да си готова. А ви Маргарита, као што рекох. А, треба да знате, да ће и Славко с вама у Трст .. .