Дело

ТРОЈЕРУЧИЦА 17 Право зимње јутро у нриморској варошпци. — Рђав знак ! проговори најзад г. Филип, загледајући се у морско дио. на коме си јасно могао видети сваки бели камичак. — Шта је рђав знак ? запита Јелена, тргнувши се из својих мисли. — Ево шта, вода је сувише бистра, те значи да ће ветар ојачати и да ћете имати муке чим изађете изван пристана. Овако је било, пре дванаест година, кад сам био . . . — Кад си био исто овако луд као што си сад ! прекиде ra ситна а жестока г-ђа Маргарита и удари кишобраном ио нлочанику ; зато што си један једини пут у своме веку путовао одавде до Трста (и то на моју несрећу !), зато сад, као какав стари мрнар, проричеш како ће бити на мору! Па бар да умеш лепо казати оно што мислиш, него иочињеш као каква слута: «рђав знак !w Као да је Јелени мало јада и слутње, као да . . . — Немојте тако, слатка тетице, немојте тако ! умеша се Јелена. II она хтеде још нешто рећи, али на један мах спопаде је смех. Сви, веома изненађени, обазреше се, јер девојка показа руком иза њихових леђа, и видеше Марију, која са два огромна бремена пртњага испод оба пазуха, чепукаше за њима. Нови повод старој госпођи да се једи, а како се по несрећн отворише неки ирозори и промолише неке главе, она да изађе из коже. — Носи те ђаво, уклетво, бештијо, на брод се вуци ! Ко је још то видео да слушкиња са пртљагом шета за господарима ! 0, часни је убио, о Господе помози !. . . Ово ми је јутрос на уранку ! Лепо сам знала да ће ми си нешто догодити ! . . . — Па, за Бога, шта вам се догодило ? запита Аница Аћимова. — А зар је ништа оволика љутња пре поласка ? ? . . . А ти ? И Маргарита тргну руком Филииовом, па узе под мишицу и одведе га на страну. Тај Филип беше добричина и ограничен, а са претензпјама да je велики домишљан. Уз то био је необично а заиста искрено услужан према свакоме, чак и према општинским послужитељима и претерано савесан у своме послу, те је, ваља да с тога, и остарио у најнижем чину писарском и с једнаком платом. По целој вароши, у свакој знатнијој породичној гозби, Филип ДЕД i IV •2