Дело

18 Д Е Л 0

беше мио гост (и ако је често био досадан својим досеткама) јер не беше живе душе, коју он није нечим задужио. Јелена га ie особито пазила. Маргарита, у својпм честим наступима срдитости, није му много штедила понос, али га је, иначе, неговала као мајка дете . . . Аћим и Аница навалише саветима, како ће се Јелена сачувати од назеба, од несанице, и од морске болести за оних тридесет и некслико часова што ће трајати путовање; муж је нрепоручивао лимун, коњак и сеђење на крову лађе, жена на против, тврђаше да је много боже не узимати ништа у уста и наузнак лежати. И око тога између њих двоје настаде мали спор, који се сврши тим, да жена даде потпуно право мужу, и још завршп : „Богме, ти то боље знаш ! Ниси узалуд толпко иутовао !и Тако су се увек свршавале њихове парбе. а за то је он и уживао да их заподева. За тим обоје почеше препоручивати Славку да пази «кумицуи, истичући разлоге због којих га у невреме и пред сами празник шаљу на толики далеки пут, јер, веле, није се поуздати на Маргариту, стару и ћудљиву жену . . . Јелена не слушајући све то иђаше замишљена. Њена је памет бнла толико далеко, да. одиста, једне речн ннје чула. Работници дуж обале прекидаху своје иослове, да на њој очи одморе. Са једнога италијанскога брода чуше узвик : ((Ostia, cio ! che bella grenadier'a!и И заиста њен снажни а ипак женски узраст, шпрока леђа а витки струк, стиснута уста и малко ирћасти нос, већ на први иоглед показиваху ванредну енергију; а бела јој кожа, благе црте протегљастих образа, глатко чело, овенчано коврџастом косом, велике плаве очи, у којима си се могао огледати, сведочаху и да је нежна Поред свега тога што је на први мах целом својом спољашношћу личила на Немицу или на северну Словенку, ипак беше доста видети један њен иокрет, један израз лица и очију, па да се одмах човек увери. е има нред очима ираво дсте југа... Другп звиждај са лађе затече пх на најда.нем крају обале. II ако су сви уверени били. да најлакшим корацима могу стићи пре трећега огласа, опет јужњачка тежња за ненаднпм