Дело

ТРОЈЕРУЧИЦА 19 потресима и готовост да се у свему види опасност, учпнише да настаде права трка На другом крају обале, око гвозденога стуба, на коме ноћу светли црвенп Фењер, беше се скуппла прилична гомила света, из које се издвоји један стасит младић и пође у сусрет Славку, који беше одмакао. Беше то Гргур Л., свршенн правник и опћински секретар, природни такмац Славков. Природни такмац, јер средња кћи опћинског председнико, сестра судијина, протина кћи, она гарава из поште и две царинареве, дакле од прилпке половина знатнијих удавача, које са својима беху дошле да испрате Јелену, као да већма симпатисаху Гргуру. А остале три председникове кћери, млађа поштарева, старија протина, две учитељице, једна богата трговачка кћи, дакле друга половина удавача из вишега реда, које такође беху на окупу, као да у свакој ирилици даваху првенетво Славку. А пошто у та оба таборића н лепота и образовање и остале важне особине бејаху готово подједнако заступљене; пошто се у бескрајним вечерњим шетњама све поменуте госпођице не само понашаху као праве опортунискиње према обојици, него једнаком издашношћу дељаху милостиве погледе и осмејке и окружном ћелавом лекару и журици опћинском лекару и инжењеру и свима осталим нежењеним млађим чиновницима и трговцима, то ни Гргур нп Славко не бејаху на чисто уз кога је права већина. За то се обојица надметаху, који ће боље да се удвори Јелени; зато секретар, стављајући на коцку и свој положај и свој мир, дружи се с њом и после иопове анатеме. — Је ли, ово си ти приредно? Запита Славко такмаца. — Ја? То јест, како да кажем? Менп је поручила госпођица Нана, ја сам само јавио председнику и поштаревим, осталим, Бога ма, нисам! У осталом, ти знаш како цела в >рош поштује г. Николу и јадну г-ђу Мару!... И, збиља завидим ти! Бога ми, да нисте кумови .. — Немаш на чему да ми завидпш, прекпде га брзо Славко. Замисли мој положај! — јер несрећа је одиста на прагу! Па онда п божпћовати далеко од своје куће! Али отац навалио да идем. Е, збогом!... 2*