Дело

20 Д Е Л 0 Гргур, идући ка Јелени, начини лице тако тужно, само што није заплакао. Он је помишљао: «Оваки се тренуци не заборављају, Јелена ће разумети да сам ја приредио овај доказ саучешћа”. II збиља, девојка остави Маргаритину руку, да и она њему пође у сусрет, алн се Аћим на време и значајно накашља, на што девојка поцрвене и опет се приби уз тетку. А трговац, са неким загонетним осмејком и повлачећи очима, пресрете младића и узе га под руку: — Добро јутро, г. секретаре, добро јутро ! Ви уранили ! Е, баш вам хвала и од моје стране! Одмах настаде мотљава и диже се граја, како само међу ириморцима може бити. Девојке опколише Јелену, грабећн се која ће се пре с њом ижљубити и настојећи свака да је раздвоји од Гргура. Разуме се да су све јецале. Маме чинећи то исто, обасуше Јелену саветима и утехама Људи се надметаху са женскима, којн ће пре да приђе и који ће што пре рећи, прекидајући један другога, вичући јаче један од другога. Капетан, — крупни неки старац, али жив као чигра, не могући са кионта” надвикати гомилу, силпим покретима даваше знакове да иде на брод ко је за пута ; па видећи да га нико не слуша, поче трчкарати по понгу и хитро давати наредбе да се лађа дреши. Тада се гужва заковптла уз мостину таким начином да и мрнари, обично хладнокрвни, страховаху е ће неко да бућне у воду. И мрнари покушаше да сузбију пратиоце, али узалуд, треба се још једном опростити на «касеру((. Капетан се дераше показујући на велики часовник што виси на побочнни: «Корпо дела воштра мадона, та видите да је већ девет и по, а морали смо већ поћ’ у осам!... На суво ко не путује, еј! Излазпте, Богородицу вам вашу!...и И уз призивање свију небеских сила, настаде забуна и трчкарање мрнара између крме и кљуна дугачке лађе, што увек бива кад се лађа дреши и што многе странце наводи да помишљају е су далматински мрнари невешти своме послу. док, у ствари, јужњачка ћуд хоће да све буде заплетеније и шумније него што треба. 0, ви северњацн, ви баш не разумете поезпју галаме!