Дело

ТРОЈЕРУЧ И Ц А 21 Најзад гужва се одмота, и дугачки низ лагано се упути са лађе. Свак се учтиво поздрави с капетаном на чијем лицу не само што не беше ни трага срџби, него му осмејак пграше око проседих брчина, а очи му сјактаху посматрајући женску младост. Стари Филип изађе последњи. Он се окрете са сред мостине и довикну жени : — Чувај, бабо, да нам Латини не уграбе девојку, јер, Бога ми, поретко им долазе такве гошће! А и ти не заборавн да си удата, јер... - и хоћаше даље, да му Маргарита љутито не одмахну главом. А кад се лађа крену, онда сви са обале ночеше махати убруснма и почеше чеврљаги. Свак настави где је прекннуо, као што веркл наставља своје мелодије онде гдејеостао, чим рука ((музичареваи почне обртати. III. На средини затоња, када се лађа поче окретати на лево, варошица као да бежаше на, десно. Уличице са неједнакпм зградама, пролетеше за тренутак; високе звонаре обртаху се око себе, а обалу као да је гутала нека невидљива хала. Њих троје посматраху тај призор, који им напомињаше како свега брзо нестаје. Такође помишљали су и на Другу врло обпчну истпну, т.ј. колико слепи случај управља људским животом. Све то изрази Маргарита, iioluio седоше. — Боже мој, да нам je ко јуче у ово доба рекао да ћемо сад бити на мору! Да нам je ко рекао да ћемо у Трсту божићовати ! Јелена бризну у плач. — Ох, јадан ми божић... јадна моја мама ! Славко се загледа на зреник, који над морем беше обрубљен тамнином. Мноштво галебова лећаше ниско над псвршпном, бежећи од црнила. Пошто је лађа пловила низ вале, то се једва мало нагпњала; алн како ће до мало скренути и поћи ветру у покос, бпће ваљавице. То потврди послужитељ првога места, који дође да узме бнлете и који исприча да има на броду неколико путннка, али да сви спавају, јер су се ужасно мучили од морске болести,