Дело

22 Д Е I 0 целе прошле ноћи. За тим додаде смејући се: (<нека их нека се одмарају, неће за дуго, јер ћемо на скоро имати гору комендију ! А како ће тек бити ноћас на Кварнеру т.ј. ако се буде могло даље!” Маргарита тури руку у дубоки шпаг, па извади новчаник, а из њега хартије. Али послужитељ значајним погледом управљеннм девојци, који казиваше : да само из галантерије према њој не поступа друкчије, одби руком и удварајући се рече : — То ћете онда дати оном другом. Никакав аристократа на свету не би кадар био у један мах изразити толико презрења, као што изрази тај «камаријереи рекавши: „оном другом”, — што је значило колеги другога места. Јер билете беху плаве боје. Младић и девојка згледаше се. Јелена узе билете, даде пх Славку и рече : — Молим те, иди одмах и доплати за прво место. Ја нисам никад путовала другим. Зашто сте то учинили, тетка, знајући да ја... Али Маргарита нстрже их Славку и тури их у дубину, где пре бејаху, говорећи : — Па Филип је тако узео. Па добро. кад пређем прву станицу, заменићемо их Славко одшета на кров трећега места, где беше шарена гомила. као обично дуж далматинских обала. На заклону трапа два приморска Арнаута прострли сеџаде, подвили ноге, пуше и будни сањају, — праве две слике толико опеваних ((барбарезаи, што су у старо време пленили благо и девојке по српском прпморју. Иза њих полегало неколико војника покривених шпњелима. Уз бочипу, између двојице жандара, један окован човек, н он оборио главу под бременом умора и брпге. Подаље, гомилица брђана, људи и жена у њиховој живописној ношњи, али већпном дроњави, — одиста учесници у суђењу ономе кривцу. Кад се Славко врати ка својима, затече их у друштву. Једна гојна, средовечна госпођа, у црннм свиленим хаљинама, са дебелом златном верижицом око врата, са силесијом златног прстења, села према Маргарити, држи псетанце на крилу н прича њој п Јелени своја страдања прошле ноћи Говораше