Дело

литпчке п кудтурне псторпје може да изабере једну иди другу, адаму ce зато не може пребадптп да осуђује ону коју ннје пзабрао. XoUy да кажем, да ce пз тога шхо je Тен поглавпхо примењивао пстордјску меходу на књпжевну крпхику, не може извесхн, баш п да нема доказа о противном, да je он хпм самии осуђивао размахрање књпжевних и уметнпчких деда с естетпчкога гледпшха. Друго, кад je Тен почео самосхално да радн, кондем педесетих година овога века, идеје о ухпцају средпне; о узајамној зависносхп свпју елеменаха једног дахог предмеха, дичности, догађаја; упоредна мехода. п мода уношења мехода прпродних наука y све хране научне,. почеле су узнмахп маха, плц оу бпле y пуном јеку. Од госпође де Схал, na преко Вшшена и Гизоа, до Сенх-Бева, да само најважније представннке хе схрује поменем, сва ce крпхнка орпепхнсала све више правцеп псторпјским, узајмљујућп с времена на време no које начело природштх наука, и примењујућп ra на поље својпх испптивања, Сасвпм je дакле прпродно бпло, шхо je Ten дошав y време, кад je сва крихпка пшла imi правцем, п сам ударпо исхнм пухем, заузео кудтурно псхорпјско гдедишхе y књижевној крихпцп, као Бокл y исхорпјп (и y исхо доба), п осхао највећим дедом на љему y свнма својпн књигама. Најзад, хреће, Тену ce, док je доказивао препмућства псхорпјске књпжевне критпке, десидо оно шхо ce дешава свакоме којп хоће да докаже једну сгвар која нпје свуда похпуно прпмљена. Пдеје псхоријске књижевне крихпке које je Ten развнјао, п ако су одавно бпде прпправљане, п ако je Ten само одсуднпје пзнео плп до краја извео оно шхо су другп бнлп већ наговестилп и донекле и урадили, ппак су још бпде нове : п нешхо, због њпхове схварне ускосхи. нешхо због њпхове новпне, нанлазпле су на охпор код савреленпка. Тен, којн пх je доказпвао, морао je ударахи гдасом на њих. У таквим прндикама доказпваље увек добије пскључив п гохово полемичкн каракхер. П онда бпва врло чесхо ово : да човек, доказујући једну схвар, само њу доказује, осхавжајућп на схрану осхале, y чпју хачносх веруте исхо холпко, алп на којпма ce не зауставља, иошхо му je главно да ону прву докаже. Кадвамнеко, од хри гледишха која вам подједнако тачна нзгледају, спорн хреће ; вн онда о ирва два нећехе говорпхп, но само о хрећем, п на хо хреће ћехе гдасом ударахп, ц саио то хреће доказпвахн ; тако да ће изгдедатп да му сувпше важности дајехе, нлн чак, да пскључиво то гледпште сматрахе као тачно. Из тога истога узрока, узгред будц речено, огромна већпна дпскуспја и полемпка не долази ни до каквог решења. Из свпју поменутнх раздога, Ten je главну пажњу обрахпо п великн део свога рада управпо на размахрање књнжевностн и умехностп с историјскоха гледпшта. II као посдедпца хога бпло je, прво, то шхо су љега уочшш као гдавног представнпка п поборннка исторнјске крпхпке, књижевне и уиехиичке. II то je хачно. Али je друга посдедпда бнла та, да су они, који су ce ca његовпм учењем позналп на rope поменухн начпн, разумелн, да он пп за какву другу крптпку нпј е знао.

134

Д.ЕIO