Дело

Jep то п јесте бпло зло, охуда и оаветп које je давала стара крптпка ннсу бшш добрп, што ce вечихо упућивало на иодражавање класичким обрасцпма, што ce држало да ван њнх нема спаса. A од подражаваља не.ча кобнпје методе. II онога дана кад ce посумњадо да старп грчкп п датпнскп ппсцп можда нпсу оставнли ненадмашне п непогрешне обрасде нп y једној гранн људских наука п културе, онога дана je учшвено за књижевну крптпку толпко исто колпко п кад ce y осамнаестом веку опазпло да има п другпх књпжевносхп оспм Француске, колико п y другпм пресуднпм моменхнма љенога развнтка. To je јасно као дан, то бљештп очевпдношћу. Најзад, трећа пдеја, на коју је-у кљизп утрошено педесет страна од осамдесет, напме да „крнтпчки погледп Буаловп,“ п уопште сва „неокласпчна кљпжевност седамнаестог п осамнаеетог века, носе на себп печат Декархових погледа sa свет.“ да су неокласпчнп писцп тих векова „ученпцн Декарховп,“ нпје мања заблуда. За њу ппсац нпје толпко одговоран, jep je он готову пзвадио из књпге Е. Кранца, Покушај о естетицч Декартовој. Међутн.м, теза коју заступа Кранц y свои деду, да Декартовпм утпдајем пма да ce објаснп карактер неокласичне књижевности, погрешна je. To мпшљење je, колххко ми je познато, првп пзнео Нпзар y својој Псторпји Француске књижевности. Оно je дцвно улазило y љегов систем, и бндо потпуно y складу са осталим познатим мпшљењима н.еговпм о Француском духу и Франдуској књижевности седамнаестог века. Нашавши, да тако кажем, на вратима седамнаестога века лпчност Декартову, која je збиља најбоље оличавала Францускп дух како га je бпо Низар уочно ; консхатовавшп, даље, стварнн утицај Декартов на еавремену филозофију, п y неколико на књпжевност, он ie пошао корак даље, и y томеје бпла погрешка, и приппсао je томе утпцају, претерујући га, многе књижевне појаве y седаинаестом веку које ce не могу њпме објаснити. Кранц, узајмивши ту ндеју од Нпзара отншао je, као што то обикно бива, још даље, н пзведавиш je, y својој поменутој тезп за докторат, до поЈеднноети, учинио je још нетачнијом. Тако je тачна цдеја y утпцају Декартовом на књижевност седамнаестог века претернвањем постала нетачна. У стварп, овдеје учнњена она догпчна погрешка, која ce састојн y закључпвању од једновремености на узрочност. Отуда штоје, y време Декартове рационалистпчке ФидозоФије франдуска књижевиост, y главнпјпм својим гранама, полагала много на разум на строгу логпчност, пзведо ce да je то све бидо благодарећи утицају Декартовом. Међухим, тај закључак би ce могао пзврнухи, и могло бп ce с правом рећи да je Декарх сам холико полагао на разум, захо шхо je живео y време кад je таква била опшха схруја, почев од Малерба којп je чехрдесех и једиу годину схарији од Декарха, и ранпје још, na кроз цео седамнаести век. Фнлиацију хе схрује не бн бндо тешко показахи, да je више времена п просхора на расиоложењу. Али и a priori, тешко je, доиста, зампслихи да једна ФшшзоФпја може да од-

137

КРИТПКА II БПБЛПОГРАФПЈА