Дело

ређује конкретан склоп, распоред и карактер једне драме, да води руку савременпм слпкарима. Такве теорије нису довољно прецпзне да y конкретни.м случајевима могу имати стварног еФекта. Кад вам неко каже да сликате човека y драми апстрактно, пдп да y једној сдпдп гдавна особпна трсба да буде разум, како ћете га посдушатп ? Адп људн увек траже пстину далеко, y суптнлностима и занимљпвим објашњењима, a она je увек проста п увек блпзу. Наравно, речима, ce даје све доказати; мало невештнне пли научне несавесностп, na je ствар готова: алп су Факта ман>е гппка. Да није било Декарта, књижевност француска седамнаестога века вероватно не бн много друкчпја пспала но што je била са апм. Теза дакле коју Кранц, no Нпзару, заступа y својој књпзи, y осталом занимљива, не може да ce одржи, п није ce одржала пред критпком. Г. Кошутпћ, с непогрешним инстпнктом људи погрепшога суда да нађу увек оно што je погрешно, нашао je њу да заступа. Најзад, y добром je друштву. Адп, он ce ни овде нпје ограничио да грепга само y пзбору главне пдеје. Он je нашао начнна да, бранећп ту пдеју, докаже да не зна како je треба прпменити : да доказујућп ту пдеју на прпмеру Раснновом н Молперовом, докаже да Распна п Молиера нпје читао : да доносећн друге наводе y потврду, докаже да те наводе нпје разумео : да докаже најзад да од свега нншта не зна, ни датуме, нп Факта, ни цпсце, нп елементарну исторпју Француске књпжевностп. Неокдасична трагедпја постала je no угдеду на старе грчке н рпмске трагедпје, на Еврппидове п Сенекпне нарочћто. 0 том преобпдато сведоче : исхорпја Француске трагедпје, први покушајп Плејаде, ондашњи теоретпчарп н њпховн претходницп, предметп трагедија (херојске и редигпозне дегенде), дела љихова структура, једпнство п иростота радње, узвишен и достојанствен тон, карактерпсање лпчностп широким, општпм потезпма, улажење in medias res, иодела y чпнове и број чинова,* дугп говорн, стнхомптије, извештајп гласника, стпховп, и врста њпхова (јамбскп триметар п адександрпнац', y почетк} т чак п хорови и везане трилогије, и најзад дична прпзнања пнсада (в. нпр. Распнове Предговоре.) Све ове појединостп могу ce наћи y едементарнпм уџбенпцнма исторпје грчке n Француске књпжевностп. Ha то Г. Кошутић тврдн да je карактер неокласнчне драме одредпло картезпанство. Што су y неокласичној драмп днчностп цртане апстрактно п y општпм потезима (тп су изрази синонимни), што je радња проста, што ce y њпма пазп на лравпдо о три једпнства, што нема ближпх сценпчкнх упутстава, што ce лнчности не мењају y току драме, и тако даље, то je отуда „што je Расин савременнк Декартова учења.“

*) Xeve minor, nen sit quinto productior actu Fabula ..

138

ДE Л O