Дело

A to ]e од речи до речп оно што je Боадо рекао под тобожњпм утицај ем Декартовпм ! Али има још крупнијих стварп. Говорећп y пстом циљу о „безнародностп неокдаспчне трагедпје“ коју иретерује, јер je нпје сам копстатовао. но je само читао о њој, ипсаи каже : „Песпик ce старао ja избегне све променљиве црте.да створи људе којп не би бплп ни Французр, нп иностранцп. нп старп ни новп,..“ Распн међутпм каже (Предговор Бајазиту) : „Што сам. ce највише старао да иостигнем , бидо je то да потпуно задржнм наравп u обпчаје народа;“ и одмах додаје, да још боље покаже чему je тежио п кодико ce трудпо да окарактерпше тај народ : „п старао сам ce да нншта не унесем што ce не бн слагало са турском исторпјом, п са последњим дедом о отоманском царству, које je преведено с енглеског...“ Говорећп, све y пстом циљу, о местпма на којпма ce дешава радња y неокдасичној драми, писац, иошто јеузвпкну: „Где су тп ведпкп fhicnn XVII. века, штознају за лепоту поља, i’opa п долина..“ наставља ; „Узалуд ћете тражитп y неокдаспчној драмп ona места грчке трагедпје, _где пграју улогу ii сунце (?) п море и пзумско дрвеће и читаво острво. Позорни ца представља увек салон или јавно место, a нпкад поље илп врт.“ МеђуTu.M, ако отворпмо Расина, наћп ћемо да ce одмах друга његова трагедија, Александар , дешава „на обалама Хидаспа, y Таксидовом догору.“ Радња y Ифигенији дешава ce „под шатором Аганемнрновнм.“ Радња y првом чину Модперовог Лекара аротив своје воље дешава ce „у хпумп". У Дон Хуамуистога писца, другп чнн седешава „у пољу, на морској обали,“ трећи „Ј шуми“, иетц y „иољу“. У Неснрснима , пролог ce дешава „у врту, украшеном киповима и водоскоцпма". A y Ариадни Томе Корнеља „радња ce дешава на острву Накеу.“ Најзад п код Грка, већпна ce драма не дешава y пољу ; од двадесет п пет сачуванпх трагедпја Софокловпх ц Еврппндовпх, на које ее Расин највећма угледао, седамнаест ce дешава пред Јворо.ч плп пред храмом. Ja сам читајући књигу г. Кошутпћеву постојано пмао оваква нзu шађења. Управо необјашњпво je ово слеппло пред Фактпма. Алп. најгори начпн да ce ппше књпга, то je: прочитати једну књигу. прв}’која вам до руку дође, нарочито ако ce y тој кљнзи расправља какво опште питањо, na онда напабнрчпти пз још две трп друге, на дохват, онако како вам их случај донесе, no мпсао две, п no десетпну појединостп, често међусобно протпвуречних, na све то сложптп како тако, без разбора, без грпже савести, y један рад који no својој хомогеностп ијединству личп на подрпано Арлскииово одело. Г. Кошутпћ je тај начнн пзабрао. Ои сам о предмету којп расправља y својој књпзп нпје нпшта знао. Он hu једну опаску о развптку књпжевне критике нпје сам учннпо. Он нема личнога .мишл.сња ни о једној појави y Француској књпжевностп. Све je код њега из друге, треће n десехе руке, n ш!шл>ења, п Факта, п наводп. п оцене. Како je онда могло друкчије пспастн ?

140

ДЕIO