Дело

Да je г. Кошутнћ оно време које je утрошио на исгшсивање своје књпге, употребио на чптање Распна и Молнера, научио 6u можда п ®ранцускп бол>е но што га сад зна, и нарочито Франдуски седамнаестога века ; и знао бн даонда најчешћа реч, raisonnable, y седамнаестом веку, п код Декарта, п код Паскада, п код осталих, значп лошчан , a не па.четан, кад ce говорп о стварпма духа, п не бп ону познату реченпду Распнову, пз предговора Федри , онако нетачно превео (стр. 19). He бп Sal о n Carré, Квадратни Салон y ЈГувру, којп ce тако зове што je салон, a не сала , п што je квадратан, a не правоугаоник, превео : четврта дворана. He бн ову Дамотову реченпцу, да joni њу наведем. из његове Оде y upoau : „R ime aussi bizarre qu’ impérieuse, mesure tyrannique, mes pensées scrent-elles toujours vos esclaves ?... Dès que le nombre et la cadence l’ordonnent, il faut vous immoler la justesse, la précision, la clarté... C’est à toi seule, Eloquence libre et indépendante, c’est à toi de m’afiranehir d’un esclavage si injurieux à la raison.“ која српскн гласп : »Окови безразложног п деепотског слика, окови стиха тиранског, хоће ли вам noje мпслп вечпто робовати?... Чих то puran u крај стпха захтева, ja nopan да вам жртвујеп л тачност, п верност, п јасноот... Ти једпна, слободна п незавпена Прозо, тц ne једина пожеш ослободитц од тога тако стпдног ропства no разуп !" не бн, велпм, ту реченнцу овако грубо нетачно превео (стр. 50) : „С.шк je смешна u тиранока nepa, којој ппсла робују... Кад број стопа u каденцпја захтевају, треба un жртвоватп п тачност п јасност... Слободно гокорнпштво нек оелободи песнпка из тога ропотва, које je тако протпвно разупу !“ Што bizarre преводп са смешан ; injurieux ca иротивно\ cadence ca каденција; то најзад не квари ошптп смисао ; али не знати да nombre значп ритам ; mesure, стпх (metrum) ; éloquence, ироза , и то y слогу где сам смисао казује речп значење ; и држати да je оно mesure tyrannique прпрок, квалпФпкацпја речп Eime: то je већ озбил>нпјс и такве нетачности не бн требале да ce нађу y толиком броју y неколико редп. Пзлпшно je наставл.атп ово разматрање књиге г. Кошутпћеве. Пзлпшне су и крупне п срдите речц ; ja сам већ и пначе губпо понекад стрпљење разиатрајућп ову књигу. Њпх треба оставитп оном којп бп пнсао о несумњивим траговима шарлатанства y њој. и о збпља необичној иескромности пишчевој. Писац, о овом истомраду који смо сад прегледали, вели y свом предговору : „Копу je познато, шта je до сад пцсано на ron пол,у, признаће, да je моје дело,. с једне стране, први покушзј научног сцнтеза над резудтатима, што пх дадоше некоја досадашља испитивања делпмичних пптаља, a с друге, разрада самог предмета y новом правцу, a прпзнав ny то, разупеће u нзвиниће недосгатке, које сваки такав рад мора нооитн y себи.* Разуме ce да je п тврђеље, као да je овај рад „првипокушај птд.“ вука непстпна. Али, г. Кошутнћ je своју књигу срачунао на обману, и iracao с намером да баци прах, што вшпе праха, y очи неуким читаоцима. 141

KPIÍTUKA II БИБЛИОГРАФИЈА