Дело

Ha то je диљао пзбор крупног предмета, на то п тон y овој књпзи, ii распоред, п начпн пнсањарш ачење са научном терминологијом („Са статнчнога гледишта мп ћемо ce подићп на дпнампчно и генетично гдедпште...“), н оне „хипотезе“ п закони, и она подела текста y аксиоме, uponoзицпје, демонстрацдје, короларпје. Ha то je циљало и оно разметање са језпдима, Француским, немачким, енгдескпм, латинским, грчким. (Мпмогред буди речено. кад je писац хтео пошто no то да покаже, једннм мајушнпм, y осталом сасвим непотребнпм цнтатом, да јенекад морао ићи на часове проФесора грчког језика, згодндје бп бпло за тај цпљ да y свом цптату, на странп 58, пз Леметровог чланка о Золи, нпје задржао ону штампарску погрешку ПоХифХосЈроГо која ce случајно поткрала y гекст Јеметров, место lloXucpÀoicrpoio.) Ha то je најзад циљала она маса чуднпх цптата п података из најдпспаратниј пх ппсада, Канта, В. Ига, Хегела, Бакона, Русоа, Авг. Копта, Tena. Карлајда, КатрФажа, Сент-Идера, Клода Бернара шгд. птд. Што год му је‘дошдо под руку, анегдоте, мпслп, дела, речениде, пзразп, датуми, писац je сво унео, без пзбора' y ову књпжпцу. Тп су цитатп одвећ занимљива схвар. Али je join заннмљивије понашање пшпчево према пзворпма, одакле пх je црпео. Велпкп број тпх цптата пзвађен јо пз I дела Теновог Постања данашње Француске,, пз Брпнетперове Ева.гуциуе радова, и поменуте књпге Е. Кранца : алп то човек не бп рекао судећп само no књпзи ппшчевој, јер je код већине задржано плп додато назначење орпгпналног пздања. Ha другпм местпма цптатп нпсу пздвојенп знаком навода (в, нпр. крај стране 62, где je чпст текст Тенов превођен, u то врло лоше, са стр. 205 п б.). Кад je неко снромах он иоза]мљује, алп бар дуг ваља цризнатп, ако нпшта друго. Другпх пуха позајмпвши туђу мисао означио je пзвор на овај начпн : ..To je прнметио још проФ. Кранд“, шш ; „То je запазпо, донекле. Сент-Бев.“ A кад пз Брпнетиерове књиге узајмн п идеју, п црво градпво за своју књлгу, он му дуг овако прпзнаје : „Moje je дело првц покушај... Ha пптаље зашто ? важнпје од првога, јер je y љему правц сзшсао еволуције Бринетпјер пли не даје никаква одговора, пли прелазп преко љега летимично, површно, a често ц нетачно. Ja му не saiiepait, јер нпје hii хтео да о њему расправља, веК само подвлачнм, да његово дело, као што п сазг прпзнаје, није нц псторија крптпке, веР „скица саио, врло кратко пзведена п врло суиарна, онога што Ću могла битн таква иеторпја (стр. 277).“ Случај г. Кошутпћа je допста занпмљив. Да нпје тога, ja не бих имао нпкаква пзвпљења што сам ппсао ову оцену. Алп je ппак штета, што тако стварп стоје y нашем књпжевничком свету, да свакп лакрдијапх може да крене за собом озбпљну крптику. Богдан Иоповић.

142

ДE Л O