Дело

147

КРПТИКА И БПБДIIOГРАФПЈ

Пз свега овога пзлази да je y књпзи г. писца бпло само добре вол.е п нпшта впше. Алп не, било je још п довољно примера да ce те •стварн не плшу на двоје на троје. п да оно што je доиста добро y тој књизи није јога довољно na да би je могли иреиоручити за уаотребу јер има доста махна које би требало избацити ако ce жели да „црквене матрикуле - однста задрже ону „снагу доказа y „ шразнички.ч ■одношајима“ какву треба да имају П према томе ова књпга je промашила сврју мету. 12 Јануара 1895 Београд. Др. Петровић.

Ппсма пз Петрограда, од Радована Кошутића. Београд, 1895- г. Државна штампарија. Цбна 2 дппара. Стр. VII —XIV и 255. Требало бн одмах да говорхшо о самим овпм писмпма, п да видимо .шта нам ппсац y њпма даје. A ми морамо, међу тим, најпре да говоримо о његову предговору овој књпзп. u то много впше но о самој књпзп. II допста ако je ппсац желео да свратп пажњу читалаца с главнога предмета о ком ce његова књига бавп. он je то CBojmi пред•говором постпгао. Ha шеет страна свога предговора он je казао толико трубпх непстпна п једностраних мшпљења, да ce свак ко књигу узме y руку пре свега мора с његовим иредговором разрачунаватп забора>вља]ући на сам главнп предмет швпге. Шта je ппсцу требала да уз сврја Писма из Петрограда пева оду деветом мају под Фирмом патрпотскога размишљања тешзо je иогоднти, ако нећомо y нагађаља да идемо. A мп то не желимо. Исто je тако тешко погодити шта ппсац мисли о српској школп, кад cbojy књпгу с бнаквим предговором нуди мпнпстарству на откуп !.. .. Ha првом месту писац y свом предговору „констахује“ да су само легатпвнп ресултатп. које нам je донела „гола полптичка борба,“ вођена y току последњих двадесет година, п да je то онда доказ да ce впшв ле може старим правцем. И одмах за тим г. Кошутић казује откуда су и за што су дошли tu негатпвни резултати, na вели : Читаво једно локолење одушевљених п даровптих људи нстрошнло ce да y очајнппком боју пзвојуЈе наЈСлободннјп устав једној од паунекултурнијих земаља y -Евроаи. To je бпло бесмислено, донкихотски, велп нам с великпх виспна евојпх мпади писац. Mu начшгасмо од свога народа нешто ванредно, ■сељак нам постаде кумпром и поклонише ce писмени неписменима и узеше нх себп за вође. И диже ce дивна палата, и унезверпше ce необразованп укућани. „Чега су ce машили, крхало ce под незграпним рукама њиховпм, што je њима требало y дому ne беше, a што je било не 'знађаху ради чега je. И начинп ce кула вавилоиска n сруши ce '•зграда. Нико ce не диже да предупреди пад њезии. Рушећи je врховна