Дело

Јесам . . . рече разговнјетно и повирујућп na брже бо.ве замаче опет. Учинило ми ce. кб да баш из срца говори, кб да joj глас дршће, a из очију кб да joj страсна љубав сијева. Смијеш ce, je ли ? Знам и ja да све то није било, али ето учини ми ce онда! Mope, чудне су те димије, na јечермпца, na Фесић !... Све ce смије ! Па оне невине, a ипак ђаволасте очи ... Па onaj ход као y пауннце, све трепти ... A глас стидљив, тих, сладак . . . Их, море ! Шта да ти дуљим. Ja сам тада сав савцат био y Мостару, y сиромашној авлијици y твом комшилуку и са неком чежњом гледао кроз гвоздене демире y собицу. У мртвп акшам дошао сам дома. Кад сам бих a ja ce замислих. Чудно ми je некако било. Ухвати ми ce кб нека магла пред очи, a кроз ту маглу видим њу, Даницу. Смије ce некако слатко на.ме, a ja кб ништа . . . И не вермам. Док она извади из груди све ja toko гледам једну ружу и ману ме руком : Ходи, болан !... Ja дођох и пружих руку . . . У том ce тргох. Учини ми ce да неког има y соби ... A оно je само мачка са столице скочила. Погледах на груд-и, a оно na грудима мојим заиста стоји зађенута ружа. Ja je узех y руку и станем разгледати. Шта he мени ружа ? рекох. Што ми je бацила ? Бајаги пз љубавн ! Ха, ха ! Први ме пут виђела na одма . . . Смијешно! A и ко je она ? Једна обична мостарска дјевојка, сиромашна . . . He ! Huje она за мене !... И ja бацих ру-жу кроз отворен прозор. Па опет стадох мислити и паде ми на памет, како je лијепа. Лијепа, објешеница, кб упис ! . . . прошапћах. Их, na кад говори, na ce насмије, na обори очн, na уздане, na стидљиво штогоћ прошапће . . . Ja скочих и истрчах на авлију. По мраку сам опет тражпоружу. Мати ме виђе и упита. Шта то тражиш ? Ништа. Изгубио, ево, један грош ...

PУ Ж A