Дело

збогом. Ha моје чудо ona ми даде руку. Дрхтала je, Затим ме плашљиво упита: •- Чу ли шта мајка рече? У тај час je дпвно изгледала. Мене срцо занесе и ja je привукох себи. Мајка не зна ништа. . . Ja те волпм ! Ja сам твој ! И брзо je пол.убих. . . Она цикну, отрже ce и ггобјеже. Ja joj впкнух збогом и одох. Дома сам о свему мислио и дома сам ce преобразпо. Право joj има мати? . . . II ту ми паде, друже, на памет, шта смо ja и ти разговарали; И пошљедњу кап крвп даћемо за народ свој ! За њ ће мо ce борити, помоћи ћемо му; радом и науком, дигнућемо наш народ. . . Cjehain ли ce? Мени то паде на памет. Науком. . . прошапћах и чисто угледах пред собом дугачак пут, којим треба да иђем. A y псти мах пред очима ми je лебдела лпјепа слика. Ja сам je y очима грлио и љубио. Па ипак, што сам више гледао и размишљао о тој слици, ja сам све више хладнио и ако ми je све љепша бивала. Много сам ce борио и кад сам легао, сан ми није за дуго na очима дошао. Мнслио сам y себи: да ли да сјутра опет одем?... II сјутра je дан прошао, a ja нисам отишао. Међу тим, зима стаде стезатн и ja отпутујем на југ y Италију. Отуда сам ти нешто писао. Описивао сам ти дивне предјеле, описивао своје живљење, описивао музеје п y опште све што ме je интересовало, a ни једпе ти ријечи не споменух о лијепој твојој комшиници. Можеш сам мислити зашто. Ja сам je онда још волио, још Лзубио; јако љубио. Кад сам сједио y парку напуљском y хладу крај лимунова и наранаџа, моје су мисли летеле овамо на Неретву и тражиле сиромашну кућицу. A тад ми je било, кб да ми ce п Хум и

15

Py Ж A