Дело

Н А Ј И Р II Ј А 457 „ — и од тада је, ето. ова девојка, коју хтедох својом женом начинити и под белим велом у свој дом увести, сасвим преображена. Сваки јој је поглед, сваки ocMeian* посвећен човеку, којега мрзим — она сад пева и игра само њему за љубав“. „Шта рече : пева и игра ? 0 коме ти то говориш ?“ Матсуне се мало као пресамити, па, као страхом неким обузет, испитиваше црте на лицу својега синовца. „0 коме ? Та о Најирији, о „гејсхазии (играчици и иевачици) — о Најиријп, тој неверници — о оној, коју обожавам !* II док је Ли-Фо, опхрван болом, лице своје рукама био покрио и јецао, дотле је свештеник скренуо у страну п стао у засенак, који чпњаше један дрвени стуб, обојен црном бојом и нолиран. Лице му беше бледо као у мртваца. „Најприју — дакле њу —и Његова се широка прса снажно подпгоше од уздаха, а из његових уста и преко бледих му усана скоро нечујно полетеше речи : „Најирију ти, дакле, љубиш ?“ Да којим случајем Ли-Фо не беше и сувише у послу са својом тугом. зацело му не би испред очију измакла дубока тронутост његова стрица. Он нпшга на то не одговори, те свештеник настави овако : „Па где је сада та девојка? Рекоше ми, да је отац њезнн, Мин-нотје, умр'о, и да је Најирија, сасвим по правплу. заручена с богатим трговцем, Јам-стпјом.“ лСхин-Рики-Сха(< климну главом. „Најирија је то у истини била, али кад оно Мин-но-тје иапраено премину, ћерка се његова послужи тренутном својом слободом, па се као играчица погоди у Кисаје, старе сопственице оне чајџиннце, што лежи на главноме мосту, Санснјо-Охасхију. Матсуне гледаше укоченим погледом преда се. „Дакле је од ње постала „симаји“ (добровољна играчпца)?* „Јамагага учитељ играња, начинио је од ње за .неколико недеља нраву вештакињу — она је његов нонос, бисер међу његовнм играчицама — најлепша међу девојкама!“ II док су се Ли-Фо-ове очи блис/гале при номисли на ону, коју топло љуби, дотде се груди свештеникове издигоше од тешка уздаха. Ли Фо наде пред њим на колена и мољаше : „Дошао сам, ево, к вами, стриче Матсуне, да ми утехе u помоћи дате ! Ни расиолажете сплом, која може да нахуди мојем такмацу ! Управите снажну молигву на Нисхи Хон Гван-Ји-а — на Бога, чије лпце посведневно саглеђујете, да уништи овога туђинца — да га коњ његов убије, да жута болест његово тело окужи — да га огњевитп змај прогута, заједно с кожом u косом —“ „Стани!“ викну свешгеник, „пз ових су нросторија нрогнане срдитост u освета! Само се на те може иоврнути проклесгво, сине мој. Пмај стрпљења! Узми ово цвеће —“