Дело

480 д е л о Но ја вас одведох у други чин. а међу тнм вн сте још у првом чину чули за 6ojapa Нотару и упознали његову младу u бајну невесту. Она ннје нико други, но једно лепо Циганче, коју је Нотара одранио u однеговао и коју сада, овако дражесну, и пред олтар води. Романтпзам. онај велнки, високо-страсни, старпнски романтизам немачке сентименталности већ бије кључем и нлави позорницу, а атмосФера се пуни оним силним дахом, што прво гуши у грлу, а после осећ-је са сузама спаја- Према томе сасвим одговара ствари, да Јонел добро познаје то Циганче и да већ има живљу успомену на њу. Она му је још била идеал у заносној песничкој машти и носле, она је као одрасла дама, читала са жаром његова пиема, која је писао оцу своме п при томе резала у душу своју топле саставе његове. У овоме чину видимо још једну сцену, која ће после иматп еФектнога дејства у драмској катастроФи. Сељаци из Валене, буне се иротив свога бојара Нотаре, веселога младожење, који је, вођен својим ћиФтинскпм и бездушним нрохтевима, заузео све земље овим невољницима, те ux тако лишно животнога уживања, које им је правно даго. Они долећу разјаренп у дом Фортунатов, да моле младог народњака Јонела, да. се заузме за њихову ираведну ствар. II тек кад су нашли топла прнјема и поуздана обећања код Јонела, вратише се утишани и раздраганн. У другоме чину, на оној богатој и величанственој свадби, видимо низ леппх сцена, које су (са пзузетком, које ћу после пстаћн) од веома јаког и здравог еФекта. Ту се нижу поредом појаве, просто и живо, иоентирајући се у завршетку чина у онај значајан прелом, који ће живот младе бојарке Санде „госпођице удовице", водити скроз интересном перипетијом трећега чина. Друпггво с којнм се упознајемо у овом чнну, махом су оне епизодне личности, које једва одржавају везу с главним. Онн су туна можда само зато, да забава не буде без гостију, u да нам узгред у своме неваном ћеретању испричају, како је млада на венчању била збуњена и како је тражнла очима некога у публицн. Иаљада су још н заго, да сс задоволшо смеју и гласно одобравају оној галантној здравици, коју накосни Чуку напија краљици цвећа, младој невести и староме пријатељу, младожењи. Ту видите joui да Чуку, који своју грешну жељу собом оличену, хо е да приведе из голе речи здравице у реалнији облик, у поверљивост осам.вене невесте. С тога н измоли нрво у лепе Санде да допз сги младожсњн да се с њиме карта, те да би се могао уверити, да ли је исгинита она реч : ко је срећан у љубави није у картама. (Г. Гавриловић, који је нграо Чуку, рекао је до душе, да ко je среКан у игри није у картама, али ми ћемо ниак овако да променимо његов исказ). Међу свадбеном публиком налази се још и Јонелу немењена, Богданова ћерка, умилна Пија шреведите, ако хоћете, с латинског). Ви сге заднвљени и разочаранн због њенога разговора с Јонелом. јер место уси-