Дело

42 Д Е Л 0 му напомпњаху како треба да умножи приходе државне, одговорио је, да му је милије да га народ воли, но да га се боји, јер он кад има љубав народну онда има и све, што имају и поданици његови. Алфонс Арагонскн имађаше обичај рећи да је прва краљевска дужност бринути се о благостању народном, јер у богатога народа не може никад ни краљ сирома бити. Јаков I. инглески пише опет у поукама сину својему, да никад и не помишља богатити се тешким наметима, већ да у благостању народа гледа најсигурнију касу своју. Најзад помиње и реч Трајанову, којн касу државну пореди са слезином у организму, која кадгод преко мере отече, онда и цело тело отуда трпн и болује. (288 -289). У осталом може краљ сам по себи, велн Крижаннћ, бити ако хоће и анђео, али ако чиновници његови не буду ограничени и зауздани добрим законодавством (I. 302 ), на њега ће ииак пасти сав грех и терет неправде, која се народу учинила буде. Кад знамо да и сами крањеви нису врло често анђели, онда је то још мање случај са чпновницпма њиховим. Зато треба законима народу зајемчити слободе његове, јер чиновници у већинп случајева нпсу никако анђели (303.), нарочито кад их сам владалац у стези не држи, већ им још напротив у злу предњачи и помаже. II с тога он строго осуђује ону иод Иваном грозним уобичајену заклетву чнновничку. да ће вазда и у свему само интересе касе владаочеве пред очпма имати. А најгоре је вели, кад се чиновницима никаква стална плата не даје. или бар тако недовољна, да од ње иристојно жиеети не могу. Међу тим вели, тражи се од чиновника, да имају богато стајаће руЕО, и зато Крижанић меће цару у уста реч. како он више воли видети своје чиновнике просто но ли богато одевене. Јер чиновници, кад немају да као што треба подмире потребе живота, они онда по самој сили прилика жпве од ^иродавања иравде* (291—292). И у прилог томе он (на стр. 293.) наводи поучан нрнмер, како је Бајазит једном, на силну тужбу протнву кадија, сазвао их био у двор н хтео их све сажећи. На то му, вели, Алија - баша оправи некога Арапина, који захтеваше од цара, да га овај пошље к цару грчкоме. те да од ђаура доведе неколико „инока”, да им онп од сада судо. На иптање Бајазитово : а знају ли они нашега закоиа, Алија одговори цару, да не знаду, јер они који то знају биће ево данас уморени. Па кад нашп закон знаду за-