Дело

КРЦЖАНПЋЕВА ПОЛПТПКА 43 што онда криво суде, упита љутито Бајазит, на што му Алија мирно одговори : Да ти истину кажем зато, што никпкве илате из државне касе не иримају, веК само од мита живе „Наради umi, илачу и иоиравлена будетЂ њихова худобаи Правда се дакле мора бесплатно делити народу, јер у земљи, у којој се све за новац добити може, није најзад ни сам владалац сигуран. Зато се, велп Крижанић, Немац Олеар може да хвали, како се у Москви за новац може добити препис сваке тајне државне. (294 ). Само општа подмитљивост чпновника могла је подавати странцима у Русији толпке повластице. Лакоми Финансијски закони деморалишу дакле н народ и чиновнике, и да то докаже Крижанић наводи за пример, како у ондашњој Русији, услед забране „варења пића», људи грабе сваку прилику, да под пзговором великих празника, кад им се изузетно слобода варења давала, што више алкохолнога пића испеку и попију, а то је много, вели он, допринело и шпрењу самога пијанства. А ми Словени, додаје томе Крижанић већ смо дао Бог, и по самој природи нашој, ((разсииливн и радогостнци*. (298—300). Паметнп људи а нарочито државници не смеју никад и ни у чему водити рачуна само о дневним потребама, већ се морају вазда н у свачему ((и у напред и у назад“ обзирати, у свему дакле питати прошлост и погледати у будућиост. Лук, сувише и стално затегнут, постаје неупотребљив ; човек, који ваздан ради, а никад не отпочине, не може жпвети.1) Па исто тако је вели он и са наметима државним. (I. 304.) При крају прве књиге (I. 437.) Крнжанић помпње познату реч Цпцеронову, да само варвари живе од данас до сутра, док нашп савети треба вечности да теже. (Barbarornm est in diem vivere: nostra consilia etenmm spectare debentj. При тиранским законима, велп Крижанић, вазда је иуно ирилика и иовода грешењу и ту онда никаква казна није кадра, да људе застраши и од ирестуиа одврати. (306 ). Као и Морус дакле он је мишљења, да људе не вреди толико кажњавати, колнко материјално и морално их иоправљати. Само је богат народ, народ културан. 99 Међу тпи у Руспји онога времена гледало се сасвим другим оком на народ и пореску снагу његову. Инглески посланнк Ф.гечер прича, како је цар Иван Грознн нмао обичај говорити: да народ личн на браду његову, која што се внше шнша, све гугаћа расте ! проФ. Брикнер у „Russische Revnew, стр. 312.