Дело

484 Д Е Л 0 шнм сиромашним слпкама: Санда не бесни бар као Деспа из Немање но тороче као Нера из Подвале. Ту потавњује њена драмска вредносг. Још ie горе нзрађен карактер Барбуов ; он је испао савршено ненриродан и бруталан. Јер је тешко замнслити једно очинско срце, тако злонамерно душманско према породу своме. Он оставља Санду да се развија у крвника Ногаре ; он jo] допушта да пде пред олтар са материним убицом и та паклена душа ништа joj о том тирансгву и не спомиње- Како је нечувено неочински, да јој он ту грозну нстнну износи први пут на Дсчн свадбе њене, да јој то поклања као свадбенн дар, пред часом поласка у брачну иостељу. Вп сте виделн да се Санда ужасава од тога сазнања, п према томе јасно излазп, да она љубав п захвалност према мат.ерп не бп жртвовала своме, тако стеченоме, угодном животу. Овако је њен рођени отац увукао у велнкп грех, који јој је окаљао част и убио и душу u тело. Од енизодних личностп има ux које су савршено конвенционалне u, што је главно, непотребне у драми. Таква је нпр. Лидија или још боље Мориц Гриншпехт, и ја савршено не верујем да је национална љубав према Морицу изазвала превођење ово добре драме. На завршетку, ако се нослужим Бернеовим мнслима, смем рећи : да кад би се ова драма замрзла, нашло бп се у њојзи доста оног чистог вина, које је у њој нредстављено солидним знањем u здравом духовитошћу. Језик је у превођењу чист и бпран, само смо приметплп две, три вулгарне, унраво палилулске иогрешке, што ја, ио свему судећи, не бих приппсао у грех г. иреводиоцу, него неком другом. Г.г. глумцц одигралн су добро. Г-ђица Нигринова представила је Санду складно и правилно. Све оне тешке сцене, у које је улога ставља, извела је прецизно н са осећањем. Она је тако рећи оживела сво]у унутарњост и вн сге впдели како се на њеноме лепом лицу мучи душа њена. Од госиоде нграли су врло добро г.г. Гавриловић (Чуку) и Стојковић (Јонел) и били су ривали и у игрц као и нред поротом. Мала је била улога г- Миљковпћева, (Барбу) али је немпла личност Барбуова мени била мила због уметничке нгре нредстављачеве. То исто могу рећи п за ваљану игру г. ЈБ. Станојевића (Драгоги). * Мислио сам да завршим нреглед још каквим новнтетом, ал’ једнни ioiure беше Живот за динар. Бн се сећаге оних шареннх, јсфтиннх. слика, па, молим вас, ко би сад о њнма писао. Ј)ОР. [1.