Дело

t PO ДУ ШОШЕ*) Вндесте ли кад год цветак — Шебој, ружу, ил’ ђурђевак Кад га роса не полије, Мила рука не залије, Како тужно спусти главу На земљицу, ил’ у траву, Како свене, клоне, пане И живот му тад усане, Па онда га ветар хитне И суха га дотле стрви Преко поља, провалија, Док га свега не измрви ? Така судба, мили роде, Чека народ без слободе. Сви гајимо цвеће своје Рад мириса н рад боје, Сваки цветак друкче сјаје, Сваки друкчи мирис даје, А тај мирис, шаренило Од сунца је све добило; Ну, метнемо л’ своје цвеће Где га сунце видет неће, Да у мраку траје дане, /Кивот му се брзо тули *) Ona је нссма слата „Босанској Biuu“, али је сарајевска цензура вабранпла S се онамо штампа.