Дело

РОДУ МОМЕ 51 Док без боје и мириса, Са свим јадно не иструли. Така судба увек, роде, Стиже народ без слободе. Пролеће је, мили дане, Бујан живот на све стране, И у пољу и у гори Весела се песма ори. Ал’ тај живот бујна века — Жалосна га судба чека, Јер чим прве слане пану, Први мрази чим настану, Све се смири и изумре, K’o да никад било није, П' онда зимњи покров бели Сву ту нустош од нас скрије. Така судба без слободе И теб’ чека, мили роде. 22 — П—1893 год Пожаревац jJevIa }■ Ј1 ОПОВИТуЕВА л