Дело

СУТзЕНПЦА 53 он самац. Да je сто руку имао, па опет не би могао доспети да све намири. П. Било му је двадесет година кад га та несрећа снађе. Али Бог му даде и срца и памети да се одржи на томе грдном имању. Брзо ти он набави слуге и чобане, распореди носао и све пође својим редом. Диве се старци његовом уму и разуму... А он се само моли Богу да му да снаге и здравља. Прођоше тако две године; имање напредује, али кућа стоји где је ту је. Осећао је Славко да му нешто недостаје а то је женска рука у овоме дому. Стадоше га саветовати да се жени. Он виде да је то добром и не беше с раскида. Али, као за пакост, нигде не може наћи девојку онаку какву је замишљао кад и кад у сновима својим. И не ожени се! Прође година дана, он je видео толике девојке али му ни једна не паде на срце. — Па опет, опет — веле му старији људи — ожени се, синко ! Не може то свакад ни прионути за срце. Кад је доведеш у кућу, онда ћете се већ боље запазити. Али се Славку чинило да то није тако. И он науми не женити се све дотле, док не нађе девојку по жељи срца свога. Па како не нађе таке девојке у околини, он науми поћи по свету да је потражи. Дозва највернијег слугу, нареди му како да имањем управља, док се он не врати, па се крете на пут. III. Пролазио је села и градове, виђао девојака лепих као уписаних, али му ни једна не приону за срце. II он, веран задатој речи, окрене се и оде даље. На послетку и то му додија. Већ му дође да се свега мане и да остане бећар до смрти своје. Та га мисао поче освајати све више и више, и на послетку реши се да се не жени него да се врати кући и да гледа своје имање...