Дело

54 д е л о У повратку виде колико је од куће одмакао. Требало му је диеви и ноћи путовати док се кући врати, па се чудио како је могао толико полудети... Једне вечери ухвати га ноћ у густој дубрави. Сад што је ноћ он није ни марио; али се навукоше густи, црни облаци, а муње укрстише небом тако страшно да му се чињаше — е се небо запалило. Он се пожури да из шуме изиђе и нађе ма где склоништа. Страх га обрхвао да је дрхтао као прут... Ишао је а зкој га полевао; осећао је умор у сваком дамару, душа му дође у нос и он се скљуси под неку букву... Отвори очи и погледа па смотри не далеко ватру. То га окрепи и он се упути тамо. И кад близу дође виде једну малу колебу... Крупне кишне капи почеше падати и шуморити по лишћу, Он осети мирне земље... Приђе вратима и куцну : — Домаћине ! — Чујем — одговори глас изнутра и отвори врата. — Путник сам; ухвати ме ово време. Могу ли овде преноћити ? — Уђи, брате — рече домаћин. IV. Колебица беше малена. На сред ње горела је ватра. Не беше никог сем дамаћина и домаћице која је уз ватру лежала покривена губером. — Добро вече ! — рече Славко улазећи. — Бог те чуо ! — рече домаћин. — Седи брате, и одмори се. Овде ми се, ’простићеш, нашло ((мало“ па жена лежи у бабинама. — Је ли мушко или женско ? — Ништа вала... женско — рече домаћин немарно. — Нека је живо и здраво ! — Како му Бог да !... Него јеси ти гладан, брате ? — Нисам ни гладан колико уморан. Алп гостољубиви домаћин сматраше да му је дужност понудити оним што има, па одмах постави синијцу, метнунану комад ироје и нешто сира.