Дело

СУЂЕНПЦА 55 — Шта је Бог дао ! — рече. — Презалогаји се мало. . И Славко, обичаја ради, узе залогај-два, али је осећао како му се трепавице склапају. Домаћин видећи да је уморан брзо му простре постељу — Видим да си уморан — одмори се. Славко се изу, прекрсти се па се пружи и заспа као заклан... Ни бриге му што је на пољу грмело и киша падала, У. На један пут се трже иза сна... Ватра је догоревала; домаћин је хркао с ниже ногу његових а домаћица с друге стране огњишта... Тишину је нарушавао попак тајанственом песмом која човека и нехотице баца у сањарије... Олујина престала... Славко се трудио да опет склопи трепавиие. Што је спавао — спавао је слатко, па хтеде продужити. Али... шта то би !... Мал’ не дрекну од чуда кад виде како се колебнца засветле. Он смотри три виле у белом руву где стадоше више новорођенчета. Занемео од чуда он гледаше шта се чини. Једна вила приђе дегету, скиде с њега покривач. загледа се па рече: — Лепа ће бити !.. Него шта да јој досудимо ? Договараше се о свему : једна хтеде да се удави, друга да се злопати и мучи целог века, али ова, што јој покривач диже, рече: — Немојте, сестре, тако! Него да ово досудимо: да се уда за онога што спава онде ! — и пружи прст на Славка. Славку се окрете кућа око главе. Свест га остави за часак и кад себи дође вила беше нестало... Али су звониле њихове речи у ушима његовим. Њему се учини гадна и одвратна та осу а. Зар он, човек, зрео човек, да узме за жену дете што је данас рођено?! Па ускипе све у њему. Он скочи помаман са постеље као да би хтео да се бије с целим светом .. Али у колебицн не беше никога сем оних што спавају... И њему паде на памет ужасна мисао. И обујми га, и зажди му плам у срце, и уђе у сваки дамар његов. Он цнкну као гуја :