Дело

НОГАШЕНК ЗВЕДЕ 37 Но док сунце јасним зраком Земљу поздрави, Можемо ее још љубити, Слатка љубави. Загрли ме, пољуби ме, Јоште за мало, Та, доста је дивних часа, Залуд пропало. Не скопчавај јоште, душо, Златно јелече, Та нећу те моћи љубит’ Чак до довече ! XXXV. Ох, помисли, шта почињу сада већати, Питају се, да л’ ја могу и осећати ! Мисле, ваљда, са мојега мирна изгледа, Да је срце у грудима мојим од леда. Ох, помисли, како ли се љуто варају, Па о нашем миловању и не сањају. А не знају, да и сама земља ледена У грудима има нуно жара огњена. А не знају, да је често испод иепела Жеравица, ватра жива, тајно горела. Ал’ и то нам онет неће ништа штетити, Бар се наше тајне неће никад сетити. Они ће се са мирноће наше тешкати, А ми ћемо, ми ћемо се — само смешкати. XXXVI. Синоћ су ме нашли пијанога Пијанога код прозора твога. Нисам пио, ал' сам се опио :