Дело

КРИТНКА И ИПБЛНОГРАФИЈА 469 Нироћанцу за то, али је то ипак истина, и ненознатп ппсац само показује како не гледа ствар објективно кад то пориче. Нека сгарнји, ако се дотле узвнсити могу, пскјјсно загледају у својс иогрешке, и нека без иредрасуда пруже руку млађпма, иа ће впдетн како се може н много п успешно с њпма раднтн н урадитн. Ппгде ваљада старија генерација није с гако мало контакта према млађој, и ннгде ннје она тако одвојена од млађе, као у нас у Србнји. То је штетно н за једну и за другу, а у првом реду за зсмљу. У другом свегу млађи се прибнрају, упућују, нодстичу, искуством старијнх богаге искреним старањем саме старије генерацпје. У нас се на њу гледа само као на конкурента, коме треба што дуже вре.мена оставнти да чека п кога треба нагнати да „слуша ста]>njeu без ноговора, а ако он то неће онда га на то треба натсратп чак и стунањем у савезе п договоре с нбнријатељем заједннчким, и старије п млађе генерацпје, с непријатељем коме је девиза да нико не остане частан н впђен како би се боље влада над свима осигурала зарад лпчних нрохтева или рђаво схваћснпх породнчних пнтереса

Да се вратнмо сад мало у назад п да узмемо у оцену миш.кење иишчево о Русијп. Писац пставља и])Отнвност између Јевроие и Русије тако да пзгледа Русија као какав Тамерлан од кога се Јевропа једнако мора чуватн и којега она може жртвом бити : противност се та представља као квалитативна, а не само као квантитатнвна ; налазе се две разне културе, KOje су једна другој странс, п од ко]е једна мора угинути ако друга нобеди. Русија се пзноси као завојевач света, који пз те завојевачке тежње тежи не само Цариграду, но u завојевању цслог балканскога нолуострва, па н крајева који улазе у састав Аустро-Угарске. Ири то.м се признајс да је РуСцја млада и бујна држава, ксја је већ до сад врло много напредовала и која н данас јури напред. алн је ипак у култури толико заостала да Јеврону пе може стићи. За то је њена победа онасна за Јевроиу, јер она можс ионишгитн јевроиску културу. II за то се Јсвропа мора свим силама борити иротив планова п тежњи Руc'iije. За то н ми морамо бити врло смотрени, п впше се наслањатн на запад. како но наличностн културе тако н ио опасносги KOja нам прети од коиачне нобеде руских тежња. Језгра овога мишљења врло је стара. JI оно је, но нашем мпшљењу, код нас имиортирано, као и миого што шта друго. Па западу се о Русији одиста у гдавном овако мпсли. Али je врло значајно да то мишљење слабн свакн дан и да је оно до данас иретрпело многе фпзс, које нду паралелно с једне стране с блпжпм п ј.ччим познавањем Руснје п њеннм наиредовањем, а с друге стране с Јачањем увиђаја у оне узроке којн Русију гонс — на југопсток. Кад се аналншу иостанак п разлозн овога мишљења, оида ће се видети да су му ово главни делови н потпорњи : иапредна п слободоумна струја у Јевропи боји се н зазире од Русије за то, што у њој видн заступннка н главну силу рсакцнје, која се као таква већ н јављала нарочнто у 1848. годпип . друга Дсло VII 31