Дело

135 KPUTIIKA II БИБЛИОГРАФИЈА „Шта ће следовати кабпнету Новаковића — коме иисац кратак век нрориче — не може се рећн, алн настале ма какве комбинације, оне ће бити само онда дуга века, ако пм је основа искрено (ehrliche) измирење Круне са радикализмом !“ Књнга је подељена на ова главна заглавља: нретходна историЈа, о Краљу Милану, о Краљици Наталији, о Краљу Александру, о Намесништву и влади. 0 младоме Краљу писац се врло симпатично изражава. У цртању односа између Краљевпх Родптеља сумњамо да је писац свуда погодио истину, ма да, наравно. ми не можемо све оне податке ни контролисати. У цртању тих односа и с њима везаних догађаја карактеристична је она слика, која се читаоцу, тако да кажемо, намеће из разлагања пишчева а тиче се одношаја странака према Краљевим Родитељима. Она је овака: на једној странп стоји познато иисмо шеФа напредне странке г. М. Гарашанина Краљу Милану (које писац у целини саоштава), п о коме писац ово вели : „Овако још никада није нисано о једноме Краљу, н кад је он сишао с престола“ : на другој странн стоји, оиет иознато, u у књизи такође у целнни саопштено, ппсмо садашњега шеФа либералне странке а ондашњега намесника Краљици Наталији: на трећој страни нема ништа осим молбе радикалних ирвака и чланова владе да се избегне сукоб u прпступп извршењу редовним путем посталих ресолуција u закона. Каква је, пак, политичка судбина и једних, и других, u трећих била — нознато је. Колико je правилан и интересима земље иодесан био рад сваке од трију нартија, то ће, наравно, тек историја оценити, ма да и садашњост већ за то даје довољно сигурних ослонаца и Факата ... Последњи деокњпге је посвећен раду владе и намесништва. 0 намеснику Ј. Ристићу lincaH мисли врло новољно. Он га црта овако: „Ристић је неоснорно највећи човек Србије, вешт дииломата и државник, заштитнпк и покровитељ династије Обреновића у тешким као и у добрим данима.... он је умео многпм бурама које су кроз Србију прохујале и готово све политичке системе поабале да противстане. Од свију државника, који су се тако често Србији као снасиоци јављали, он је једини који се увек знао одржати на висини својих успеха п чпје се идеје још ни данас нпсу нреживеле. Као председник намесништва, за Краља Александра, он je је био стварнн носилац Круне српске и он је с много вештине ировео Србију кроз тешке кризе, које су услед познатих односа између Краљевих Родитеља, као • испољних и унутрашњих одношаја, земљу снашле бпле. Он је творац и вођа либералне странке и све оне заслуге које је ова партија за Србију стекла његово су дело. Ilo паду радикала у позно лето 1892. године Ристић се дао завестп од свога министра иредседника Авакумовића а нарочнто од свога колеге у намеснишгву генерала Келимарковића од мудрога пута умерености, и он је пустио слободне узде једној насилној владавини, која се завршила државним ударом младога Краља.“